Od tada sam pisao praktično svakodnevno i to sve i svašta, čisto tehničke vežbe radi. Moje kratke priče bile su beznadežno nadahnute Kafkom, Dilanom Tomasom, Danilom Harmsom ili Anrijem Mišoom, poezija blesavo inspirisana onim što sam pronalazio kod Kavafija, Rilkea, Pesoe, Odna, a nekoliko traljavih dramskih tekstova nastalo je po ugledu na Brehta, Beketa i Ežena Joneska. Ali moje je srce, čitalačko jednako kao i spisateljsko, sve to vreme bilo na strani romana. Ili, da budem ovde sasvim precizan – velikog romana. Fasciniran preko svake mere i zaslepljen Bulgakovljevim Majstorom i Margaritom, Deblinovim Berlinaleksandarplacom, Manovim Čarobnim bregom i, možda više od svega ostalog, Prustovom Potragom za iščezlim vremenom, bio sam rešen da jednog dana i sâm napišem nešto slično