Vladimir Arsenijević

da ne oseća tu groznu krivicu zbog sopstvene lakomislenosti i slabosti i svih loših navika kojih nije u stanju da se otrese.

Ruke su je i dalje stezale.

svakom slučaju, oče, tebi priznajem: čudan je ovaj mir koji pronalazim u bolesti kad se uporedi s užasom kroz koji sam prošla prilikom njene dijagnoze. Iako se u poslednje

Plače mi se. A ne mogu.
Vrištala bih. A ne mogu. Naprosto mi ne dolazi.

Od tada sam pisao praktično svakodnevno i to sve i svašta, čisto tehničke vežbe radi. Moje kratke priče bile su beznadežno nadahnute Kafkom, Dilanom Tomasom, Danilom Harmsom ili Anrijem Mišoom, poezija blesavo inspirisana onim što sam pronalazio kod Kavafija, Rilkea, Pesoe, Odna, a nekoliko traljavih dramskih tekstova nastalo je po ugledu na Brehta, Beketa i Ežena Joneska

Od tada sam pisao praktično svakodnevno i to sve i svašta, čisto tehničke vežbe radi. Moje kratke priče bile su beznadežno nadahnute Kafkom, Dilanom Tomasom, Danilom Harmsom ili Anrijem Mišoom, poezija blesavo inspirisana onim što sam pronalazio kod Kavafija, Rilkea, Pesoe, Odna, a nekoliko traljavih dramskih tekstova nastalo je po ugledu na Brehta, Beketa i Ežena Joneska

Od tada sam pisao praktično svakodnevno i to sve i svašta, čisto tehničke vežbe radi. Moje kratke priče bile su beznadežno nadahnute Kafkom, Dilanom Tomasom, Danilom Harmsom ili Anrijem Mišoom, poezija blesavo inspirisana onim što sam pronalazio kod Kavafija, Rilkea, Pesoe, Odna, a nekoliko traljavih dramskih tekstova nastalo je po ugledu na Brehta, Beketa i Ežena Joneska. Ali moje je srce, čitalačko jednako kao i spisateljsko, sve to vreme bilo na strani romana. Ili, da budem ovde sasvim precizan – velikog romana. Fasciniran preko svake mere i zaslepljen Bulgakovljevim Majstorom i Margaritom, Deblinovim Berlinaleksandarplacom, Manovim Čarobnim bregom i, možda više od svega ostalog, Prustovom Potragom za iščezlim vremenom, bio sam rešen da jednog dana i sâm napišem nešto slično

U jednom momentu koji sam propustio da primetim, negde između dvadeset pete i tridesete godine života, u meni se začela potreba za redovnim popodnevnim snom.“

„U jednom momentu koji sam propustio da primetim, negde između dvadeset pete i tridesete godine života, u meni se začela potreba za redovnim popodnevnim snom.“

Bilo je perioda kada mi se neprestano plakalo.

Ili kada bi me obuzimala hladna ravnodušnost prema svemu, pa i sebi samom, a ponekad i talasi krajnje bezrazložnog optimizma: