Srđan Valjarević

sa Gizdom je problem što sa njim mogu o svemu da pričam, pa onda i pričamo o svemu, a problem je u tome što tu nema rešenja, pa će to tako biti celog života. Što i nije mala stvar. Da sa nekim celog života razgovaraš o svemu. Znači: nema problema.

2. januar – nedelja

Volim kad je grad pust. Lepo je. Kad nema mnogo ljudi. Tada možeš lepo da ga gledaš, taj grad. Jer kad je puno ljudi, onda ne vidiš grad. A ovaj grad je lep, i to vidim u 17.30, lepo je prljav i mali, zapušten i olinjao, ima u njemu baš puno onog što se zove levo-desno i onog gore-dole, baš dovoljno toga, tih pravaca, ulica, i ima dovoljno i zelenog i dovoljnog sivog, i nešto manje drugih boja, ali ipak ima dovoljno svega, pa kroz sve to kad prođeš i spustiš se na reku, bilo koju od dve, vidiš ga lepo, još lepše, sa svim onim starim visokim kranovima i dizalicama, dobar je, izmrcvaren, ali dobar, nije on kriv, nije on birao sastav ljudi koji su dolazili i odlazili, nije on birao ovakav svet, jedino onaj koji je davno izabrao da ga jednom baš ovde ljudi naprave, baš na ovom mestu, i da bude baš ovakav, ne baš srećan grad, ali sasvim, savim dobar i dovoljno lep, e taj je znao razlog svemu tome.

Ni u 20.15 nisam bio za ljude, ali sam bio za muziku. I jeste da je ljudi sviraju, to što ja slušam, ali kad oni odsviraju, taj ton, tu muziku, to onda ode od njih, i nije više njihovo, i kad to stigne do mene, ta muzika, ona nije moja, ja je samo čujem, i ona ide dalje, i preko tebe, i dalje. Ničija nije a svemu pripada. A ako ti je dato da je čuješ, pa ti si nagrađen.