Maja Lunde

Inače, nikad nisam kupovala cveće. Biljke treba da rastu iz zemlje, a ne da ubrane služe za ukras. Ne mogu da shvatim zašto ljudi kupuju ubrano cveće. Stavljanje cveta u vazu nije ništa drugo nego sporo ubistvo.

Autorka ponovo opominje, nije slučajno smestila kraj romana u savremeno doba. Možda još imamo vremena. Možda još možemo da se opametimo

Pokušala je ponovo, govorila je o hotelu, hotelu Hauger, koji jedva opstaje, koliko će to biti dobro za nas, za hotel i za porodicu. Ali tada sam je prekinula, i nisam stala, sve je pokuljalo iz mene, kao da nisam završila s povraćanjem. Reka, kazala sam, ljudi ovde dolaze da vide reku, da vide dugu koja je uvek tu, da pecaju lososa, da gledaju prolećno topljenje snega. A rečne ribe, šta će one, i šta je s vodom koja se uliva u fjord, biće ledena, da li ti je jasno, i vodenkos, šta će biti s vodenkosom ako nema vode, gde će se gnezditi, kamenje koje iskopavate prekriva sve, ogromno kamenje. Pre je sve bilo zeleno, sada je krš, sve životinje i biljke ovde žive od reke, od Brejua, a vi mislite da tek tako možete da je preuzmete i radite šta hoćete, pa to je reka, to je priroda, to su ptice, insekti, biljke, a sada će ostati samo krš i cevi i tuneli, kamen i čelik, kamen i čelik.

„Sve nestaje“, rekla sam. „Sve što volimo nestaje. I ti si kriva.“ Glas je počeo da mi posustaje, pognula sam glavu, nisam mogla da gledam mamu. „Uništićeš sve.“

Stajala sam pred ogledalom, u podignutom vunenom džemperu boje zelene jabuke, držala sam ga, ruke su mi činile dva oštra ugla u odrazu, poput krila, i iznenada sam shvatila da sam trudna, i obuzela me je takva lakoća, ruke mi jesu bile krila, mogla sam da poletim, samo nisam znala da li smem.

Život pojedinca, meso pojedinca, krv, telesne tečnosti, nervni signali, misli, strahovi i snovi ništa nisu značili. Ni sve što sam želela za njega ništa nije značilo, dokle god te želje nisam mogla da postavim u širu sliku i ne vidim da se iste želje moraju odnositi na sve nas.

Godina 2007. Te godine Kolaps je dobio ime. CCD ‒ Colony Collapse Disorder.
Ali počelo je mnogo pre. Našla sam film o razvoju pčelarstva u prošlom veku. Posle Drugog svetskog rata gajenje pčela je procvetalo kao grana privrede u celom svetu. Samo u Sjedinjenim Državama bilo je 5,9 miliona kolonija. Ali brojevi su padali, i tamo i u ostatku sveta. Broj košnica se 1988. prepolovio. Pčele su izumirale na više mesta, u Sičuanu već osamdesetih godina. Ali tek kada je to zadesilo SAD ‒ toliko dramatično kao upravo 2006. i 2007, kada su pčelari doživeli masovna nestajanja iz više hiljada košnica tokom samo nekoliko nedelja ‒ tek tada je Kolaps dobio ime. Možda zato što se to desilo u SAD, u to vreme ništa nije bilo zaista veliko dok se ne desi u SAD. Masovno izumiranje u Kini nije zavredelo internacionalnu dijagnozu. Tako je tada bilo. Posle se sve obrnulo.
Mnogo je knjiga napisano o CCD-u. Prelistala sam ih, ali nisam našla jedinstvene odgovore. Bilo je neslaganja oko uzroka Kolapsa, jer nije bilo jednog određenog uzroka već mnogo. Prvo su se razmotrila otrovna sredstva za zaprašivanje. U Evropi su određeni pesticidi bili privremeno zabranjeni 2013. godine, a s vremenom i u ostatku sveta. Samo se u SAD nastavilo po starom. Pojedini naučnici smatrali su da otrovi utiču na unutrašnji navigacioni sistem pčela, onemogućavajući im da se vrate u košnicu. Otrovne materije uticale su na nervni sistem insekata, te su mnogi čvrsto verovali da one predstavljaju veliki deo uzroka izumiranja pčela. Govorilo se da se zabrana temelji na principu „bolje sprečiti nego lečiti”. Ali rezultati ispitivanja nisu bili dovoljno jasni. A posledice zabrane otrova bile bi prevelike. Štetočine bi uništile čitave useve i usledila bi nestašica hrane. Moderna poljoprivreda nije mogla opstati bez otrovnih materija. Zabrana pritom nije davala posebne rezultate, pčele su i dalje nestajale. Godine 2014. zaključeno je da Evropi nedostaje sedam milijardi pčela. Neki su tvrdili da otrov još utiče na pčele zato što ga je zemlja upila. Ali malo ko je slušao. Nakon probnog perioda zabrana je obustavljena.
Pesticidi nisu snosili svu krivicu. Varroa destructor ‒ sićušni parazit koji napada pčele takođe je bio uzrok. Ta grinja bi se zakačila za pčelinje telo kao velika lopta, ispijala limfu iz njega i širila virus koji bi se najčešće otkrio tek mnogo kasnije.
Tu su bile i ekstremne vremenske prilike. Klima u svetu se polako menjala. Od 2000.

Iber i Birnen shvatili su ključnu stvar, da se oplodnja zapravo ne odigrava unutra, već spolja.

Da bi se sakupio med, pčelama se, dakle, morao oduzeti osnov života.

Nisam mogao da budem stvarno grozan kad mi je njen glas neprekidno zvonio u glavi.

Garet se od prvog dana bavio oprašivanjem. Njegove pčele oduvek su bile nomadi. Uvek na putu. Čuo sam da je to stresno za njih, da im ne godi, ali Garet je tvrdio da pčelama ne smeta, da im je dobro koliko i mojima.