Marija Pavićević

Hteo sam otvoren drum i da svakog dana budem na nekom drugom mestu. Želeo sam da prevaljujem kilometre i da nemam baš nikakvu predstavu kuda idem. Želeo sam da lutam. Vuklo me je da lutam i to mi se uvek vrzmalo po glavi.

Ja pričam mapama. A ponekad i one nešto kažu meni. Nije to čudno koliko se čini niti je to nešto nečuveno. Pre mapa svet nije imao granica. Mape su ga uobličile i pretvorile u teritoriju, u nešto što se može posedovati, a ne da se ostavi kao nekorišćena zemlja i dopustiti da je drugi prisvoji. Zahvaljujući mapama mesta na rubu mašte činila su se pitomim i dosežnim. A kasnije, kada je postalo neophodno, geografija je postala biologija da bi se stvorila hijerarhija po kojoj su raspoređeni ljudi koji su živeli u svojoj nepristupačnosti i primitivnosti na drugim mestima na karti.

Želim da gledam napred, ali uhvatim sebe kako uvek gledam unazad, čeprkam po vremenima koja su davno prošla i koja su pregazili kasniji događaji, tlačiteljski događaji koji, poput neke gromade nadneti nada mnom, upravljaju svakim mojim korakom. S druge strane, kada se osvrnem, uvidim da neki predmeti i dalje sijaju zlokobnim sjajem i da svako sećanje pije krv. Turobno je to mesto, zemlja sećanja, poput mračnog, uništenog skladišta sa trulim daskama i zarđalim merdevinama, u kome ponekad preturate po ono malo preostale, razbacane robe.

Moj otac je voleo da kaže da je naša superiornost nad domorocima jedino moguća ako oni pristaju na to. Svi Evropljani moraju da poštuju tanku granicu iza koje će naš misteriozni moralni autoritet nad domorodačkim stanovništvom iščeznuti, pa bismo morali da pribegnemo mučenjima i ubijanju da bismo ga povratili. Jadni tata, nije bio svestan da smo zahvaljujući mučenjima i ubistvima počinjenim u naše ime taj autoritet prvobitno i stekli. Mislio je da smo to postigli nečim misterioznim što ima veze sa pravdom i blagim merama držanja discipline, nečim što smo stekli čitajući Hegela i Šilera i odlascima na misu. A da ne pominjem zabrane i progone i presude po kratkom postupku, donete na osnovu gnusnih ubeđenja. Da ne pominjem ni pešadijske pukove i tamnice. Starosedeoci su nas se plašili upravo zbog naše moralne superiornosti. Ali eto, ubrzo smo to osetili na sopstvenoj koži i shvatili da zbog filozofije i poezije ne samo da nismo ni delimično rešili zagonetku već da je postala još složenija.

U svakom slučaju, previše upotrebljavate reči kao što su dostojanstvo, ljubaznost i opraštanje. One ništa ne znače, to su samo reči. Rekao bih da najviše što možemo da očekujemo jeste malo ljubaznosti, i to ako imamo sreće. Mislim, to je moje mišljenje. Te krupne reči su samo deo jezika pritvornosti kojima se prikriva ništavnost naših života.

Kad se neka neočekivana prepreka stvori pred tobom, ne gubi vreme. Ne razmišljaj zašto niti kako se to desilo. Ne smišljaj kako da na optužbu odgovoriš optužbom. Ne lupaj glavu oko toga ko je kriv. Ne misli o tome kako da sledeći put ne napraviš istu grešku. Sve ćeš to kasnije. Ako preživiš. Pre svega proceni. Analiziraj situaciju. Utvrdi loše strane. Oceni dobre strane. Osmisli plan u skladu s tim. Uradi sve to i stvorićeš sebi više šanse da stigneš do onih drugih stvari kasnije

Uzeo je onu novčanicu od deset dolara od mene. Zgužvao ju je pa razvukao tako da je pucnula.

„To je mešavina vlakana“, rekao je. „Vrlo mudro osmišljena i sasvim jedinstvena. Čini je oko osamdeset posto pamuka i oko dvadeset posto lana. Ne sadrži nimalo drvene kaše. Po sastavu je sličnija bluzi koju nosite nego novinama, na primer. Sadrži i vrlo mudro odabrano hemijsko sredstvo za bojenje da bi se dobila ta jedinstvena kremasta nijansa. A u njoj su i nasumično raspoređene crvene i plave polimerne niti, glatke kao svila. Hartija od koje se pravi novac nešto je neverovatno. Izdržljiva je, traje godinama, ne raspada se u vodi, ni u toploj ni u hladnoj. Ima apsolutno preciznu moć upijanja i pogodna je za najfinije otiske koje izrađivači ploča mogu da postignu.“