Čarobna knjiga

Neke istine ne postignu ništa, osim što unište i načnu ono što nisu odmah razorile. Istina ne oslobodi uvek čoveka. Jedino bi budala koja je provela čitav život kljukana lažima verovala u tako nešto.“

„Strah i hrabrost su često jedno te isto. Od njega ili postaneš ratnik ili kukavica. Jedinu razliku pravi osoba u kojoj se naseli.“

Pijanino je takođe bio jedna priča, malena devojčica je na njemu učila da svira. Mama je insistirala. Primoravala, terala. Ništa od toga nije ispalo. Tvrdoglavost je pobedila. Tvrdoglavost, kojom se čovek štiti od tuđe volje. Bori za svoj život. I neka taj život ispadne i gori nego što je neko isplanirao, jadniji, ali je svoj, kakav god da je, makar i bez muzike, bez talenata. Bez porodičnih nastupa za rođake. A i bez suvišnih muka, razmišljanja da je neko bolji. Mama je veoma patila, kao da su druga deca talentovanija od njene kćerke. Kćerka je to često slušala i osvetila se majci, postavši apsolutno nikakva, sa tačke gledišta obeju strana.

ronalaženje najboljeg pulsa za vežbanje je lako: oduzmite svoje godine od 180. Rezultat je maksimum koji vaše telo može da podnese da bi ostalo u aerobnom stanju.

Vazduh odmah posle kiše. Prvo i poslednje parče čokolade, koje uvek najviše prija. Miris frezija. ’Low’, album Dejvida Bouija. Kobasica sa karijem posle duge noći. Duga noć. Zujanje debelog bumbara. Sve što sunce čini, bez obzira na to da li se uspinje ili silazi ili jednostavno samo sija. Plavo nebo. Sivo nebo. Crno nebo. Bilo kakvo nebo. Način na koji moja majka prevrne očima kada ide u posetu a sudovi nisu oprani. Stara holivudska ljuljaška u bašti mojih babe i dede, kako škripi i to zvuči kao da peva čudnu pesmu kada se na njoj ljuljaš napred i nazad. Te glupe štipaljke za stolnjake koje izgledaju kao jagode ili limun. Letnji vetar na licu i u kosi. More, njegov huk, fini beli pesak između nožnih prstiju...

„Volim te“, šapće on i otkotrlja svoje lepljivo telo sa mog.

„I ja tebe volim“, kažem tiho i skupim se kao umiruća srna.

„Manje se bojim demona nego onih koji se boje demona.“

„Šta je smisao života?“ Opet, oslanjajući se na antičku mudrost i modernu nauku, možemo naći ubedljive odgovore na pitanje svrhe unutar života. Konačna verzija hipoteze sreće jeste da sreća dolazi iz međuprostora. Sreća nije nešto što možete naći, pribaviti ili postići direktno. Morate postići neophodne uslove i onda sačekati. Neki od tih uslova su unutar vas, poput koherentnosti među delovima i nivoima vaše ličnosti. Drugi uslovi nalažu odnos sa stvarima izvan vas: baš kao što su biljkama potrebni sunce, voda i dobro zemljište da bi napredovale, ljudima su potrebni ljubav, rad i povezanost sa nečim većim. Vredi stremiti odgovarajućim odnosima između sebe i drugih, između sebe i svog rada, i između sebe i nečeg većeg od sebe. Ako potrefite te odnose kako treba, osećaj svrhe i smisla će se pojaviti.

Evolucija ne znači uvek napredak, saopštila mi je Evans. Ona znači promenu.

Ispostavilo se da do najefikasnijeg ritma disanja dolazi kada su i dužina respiracija i ukupan broj dahova u minutu uhvaćeni u sablasnu simetriju: 5,5 sekundi udisanja, a zatim 5,5 sekundi izdisanja, što ukupno sačinjava skoro tačno 5,5 dahova u minutu.

Grešiš u vezi sa ljubavlju. Misliš da mora da ima budućnost da bi nešto značila, ali nije tako. To je jedino što ne mora ništa da postane. Važna je samo dok postoji. Ovde. Sada. Ljubav ne zahteva budućnost.