Džozef Konrad

On je za mene bio prosto jedna reč. Po tom imenu nisam ga mogao videti ništa bolјe od vas. Vidite li ga vi? Vidite li ovu priču? Vidite li išta? Čini mi se kao da pokušavam da vam ispričam neki san – kao da to uzalud pokušavam, jer nijedan ispričani san ne može da izazove ono što se oseća u snu, onu mešavinu bezumlјa, iznenađenja i pometnje u grču borbene pobune, ono osećanje da si plen neverovatnoga što je, u stvari, suština snova…“

„Mi smo putovali po praistorijskoj zemlji, po zemlji koja je izgledala kao kakva nepoznata planeta. Mogli smo zamisliti da smo mi prvi ljudi koji zaposedaju neko prokleto nasleđe, koje treba potčiniti po cenu najtežih muka i ogromnog napora.“

Sen negdašnjeg Kurta pohodila je postelјu praznog priviđenja, kome je bilo suđeno da uskoro bude zakopano u blato iskonske zemlјe. Ali i demonska lјubav i nezemalјska mržnja prema tajnama u koje je ono prodrlo borile su se međusobno za tu dušu zasićenu primitivnim osećanjima, žudnu lažne slave, prividnih počasti i svih drugih izraza uspeha i moći.