Henri Džejms

Ružno je biti prostak, biti ljubomoran i zavidan, biti neiskren, biti surov.

U svom antreu uvek imam mali orkestar. Njegova dužnost je da svira bez prekida. Na taj način čini mi dve izvanredne usluge: sprečava da spoljašnji glasovi sveta prodru u moje privatne odaje, a zatim navodi svet da misli da se unutra stalno pleše.

Odakle potiče ta uverenost da vrednost mora biti cenjena? Nije li sva istorija puna primera uništavanja vrednosti? Nije li mnogo verovatnije da neko ko je plemenit mora da pati, baš zato što je plemenit? Zar prema tome sreća ne pretpostavlja izvesnu vulgarnost?