Jesper Jul

Onaj ko sam ne vodi brigu o svojim individualnim granicama i potrebama – svom ličnom integritetu – izlaže se, naime opasnosti da ga drugi pregaze i iskoriste. Čak i ako su drugi prema meni dobronamerni, oni me nikad ne poznaju tako dobro kao što ja poznajem sebe. A

četiri oslonca koji su važni za blagostanje porodice i koji deci pomažu da razviju zdrav osećaj sopstvene vrednosti: ravnopravno dostojanstvo, integritet, autentičnost i odgovornost.

iskustva pokazuju da bolje živimo ako naše postupke određuju vrednosti, nego ako su naše vrednosti samo prikrivene racionalizacije.

. Mala deca ili bebe od početka mogu da izraze svoje granice i potrebe, ali ne mogu da ih brane. Ona su potpuno zavisna od osećaja i empatije (tj. saosećanja) svojih roditelja, a u velikoj meri i od njihove volje da što više nauče o tome šta njihovo dete zaista jeste i u kojoj meri se ono razlikuje – ne samo od prosečnog deteta, već i od roditeljskih želja, nada i očekivanja.

Trebalo bi da se setimo reči Bruna Betelhajma, velikog dečjeg psihologa iz prošlog veka, koji je rekao da roditelji ne moraju da budu savršeni, već samo „dovoljno dobri“.

Lična odgovornost: sposobnost i volja da se razmišlja o sopstvenim postupcima i odlukama i da se ispita njihova opravdanost.

Pravila tržišta i njegova (nepostojeća) slika čoveka, nisu, međutim, prikladni kao vrednosna osnova za porodicu, mada u sve većoj meri utiču i na našu predstavu o privatnom prostoru. Mogućnost da zasnuju partnerski odnos ili porodicu za mnoge mlade ljude zavisi od sposobnosti da sebe prodaju na tržištu – bilo u diskoteci, na internetu, ili na drugim mestima na kojima osobe u potrazi za partnerom isprobavaju svoju tržišnu vrednost.

Često previđamo potrebu drugih da im se ukaže neka pomoć, mada mislimo da uzajamna pomoć predstavlja jednu od ključnih funkcija unutar porodice. Da to nije slučaj, mogli bismo se zadovoljiti zlatnim pravilom iz Biblije: „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“. To jest: „Postupaj prema drugima onako kako bi voleo da postupaju prema tebi“. Već generacijama problem leži u tome što većina ljudi duboko iznutra ne voli sebe i loše se ponaša prema sebi. Iskustvo mi govori da to nema nikakve veze s lenjošću ili nezrelošću pojedinca, već s nekom vrstom kolektivne nezrelosti – naš psihološki i društveni razvoj izgleda ne može da održi korak s razvojem sveta.

U vreme kad sklapamo čvrsta partnerstva, ili zasnivamo porodice, većina nas je nezrela. Ovo nezrela ne treba shvatiti u smislu „detinjasta“, ili kao kritiku, već kao konstataciju da sebe i dalje ne poznajemo dovoljno i da imamo nedovoljan uvid u oba oblika svog ponašanja – i konstruktivno i autodestruktivno.

U odnosu ravnopravnog dostojanstva želje, stavovi i potrebe oba partnera shvataju se jednako ozbiljno i ne zanemaruju se uz ukazivanje na njegov pol, uzrast ili hendikepiranost. Ravnopravno dostojanstvo time odgovara osnovnoj potrebi svih ljudi da budu viđeni, da ih čuju i shvate ozbiljno, kao osobe i pojedince.