Држао се једне чудне логике кад је посреди Присила. Ако Присила има смелости да му тако одговара, био је убеђен, ту смелост је морала наследити од њега.
И тако се војвода знатно орасположио док је посматрао своју унуку. Поносито се погладио по дугачким белим брковима, који су били много величанственији и лепши од бркова какве људи успевају да однегују у данашње време.
– Ах, драго ми је што си се појавила – забубоњио је војвода. – Хоћу да видиш једну нову керушу. Изванредна је! Предивна! Најбољи овчар ког су моје очи виделе.
– Али није онолико лепа као овчари какве су људи имали некада, је ли тако? – упита Присила.
– Не мумлај – грмну војвода. – Ни реч не чујем од тог што причаш.
Чуо ју је он савршено, али је био одлучио да се прави луд.
– Знао сам да ћу је добити – настави војвода. – Три године сам је пецао.
– Три године! – понови Присила попут одјека. Знала је да то њен деда од ње жели да чује.
– Да, три године. Ах, мислио је да ће ме надмудрити, само што није успео. Понудио сам му пре три године за њу десет фунти, али није хтео да је прода. После годину дана попнем то на дванаест, али он неће да је прода. Прошле године понудим му петнаест фунти. Кажем му да је то последња цена – и то сам озбиљно и мислио. Но он ми, изгледа, није поверовао. Издржао је још шест месеци, и прошле недеље ми јавља да прихвата.
Војвода је деловао као да је задовољан собом, али Присила заврте главом.
– По чему знаш да није удешена?
Било је природно поставити то питање, јер ако бисмо морали рећи истину, Јоркширци нису вични само узгајању паса већ се прича да понекад са својим знањем мало и претерују. Често примењују препредена тајна умећа којима се прикривају мане код пса: можда ће му дотерати чуљаво уво или неправилно држање репа тако да ће фалинка бити потпуно неприметна и показати се тек много касније, када мање упућени купац већ буде платио пса и одвео га кући. Те смицалице и дотеривања познати су као „удешавање“. При куповини и продаји паса – као што је случај и са коњима – неписано правило гласи caveat emptor – нека купац поведе рачуна!
Али војвода, чувши Присилино питање, само грмну још јаче:
– По чему знам да није удешена? По томе што сам и ја Јоркширац. Знам исте цаке као и они, и понеку приде, могу да се кладим. Не. Oва керуша није ни такнута. Oсим тога, узео сам је од оног какосезваше – Караклафа. Предобро га познајем. Не би се он усудио да било шта слично покуша са мном. Ни говора!
И војвода уз фијук размахну својим великим штапом од трњине као да пркоси сваком ко би имао храбрости да покуша с њиме да изведе било какву смицалицу. Старац и његово унуче запутише се стазом ка штенари. А тамо, крај боксова од плетене жице, застадоше и загледаше се у пса који се налазио унутра.
Присила је видела опружену крупну шкотску овчарку црно-бело-златне длаке. Лежала је главе положене на предње шапе, а профињена тамна боја њене аристократске главе јасно се оцртавала на позадини снежнобелог, раскошног крзна око врата и на грудима.
Војвода цокну језиком, дају