Đulio Leoni

Od oluje zvukova koja je besnela u pustoši njegove duše uzaludno je pokušavao da se uhvati za jedini plemeniti ton koji je čuo u poslednje vreme – udarce zvona s gradske katedrale

a kasnije nemogućnost da u drugima nađe dovoljno bistro ogledalo u koje bi pretočio sopstvene slike, pa je na kraju završio kao vlastito ogledalo. I dalje je tako.

Mi koji se borimo da se dan ne ugasi