Dušan Kovačević

Аустроугарски каплар је, захваљујући рату Нас са Нама, аванзовао у троструког Народног хероја земље у коју је ушао први пут као окупаторски војник, пуцајући на становништво те исте земље која ће га (касније) славити као једног од својих „највећих и највољенијих синова“. (Да ли је то још негде неком успело, није забележено, али смо Ми показали да је и То могуће.)

Кад за некога не постоји ништа конкретно оптужујуће, ништа компромитујуће, ништа „материјално доказиво“, а дотичног ваља оцрнити, приапсити или за главу скратити, најједноставнија и најсигурнија оптужба и осуда (без суда) је – Издајник.

Шта је тај и тај?

Издајник!

И, може бити, да је од бившег (српског) комуни­сте гори само новонастали, током ратних и поратних ноћи никли – српски „капиталиста“.

Неки нови ствараоци покушавали су да раскину са стереотипима у литератури, позоришту, филму… Све је то, наравно, као и све ново, било занимљиво, узбудљиво, са укусом и осећањем побуне, која ће убрзо (и сама) постати класика, и повод да се оспорава проналажењем још „радикалнијих“ новотарија, које су завршавале „модним криком“ за једно лето. (И кад би се сви уморили од експериментисања, онда би се лепо опет враћали класичној литератури, драми, филму…)

Уметност као оправдање нема ни најмању олакшавајућу околност!

Нека правила и нека правда постоји која нам није најјаснија, јер смо ми, ипак, само људи.

Тренутно живи, Овоземаљски Срби, диве се својим славним прецима, величају их, узносе у легенде и митове, клањају им се помињући их по доброти, мудрости, храбрости и бескрајној љубави за народ и земљу, али тек кад се упокоје и „одлеже“ у сећању бар пола века.

Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље.

Кад би, рецимо, ова подела била „толерантнија“ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо „трошили“ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и, до бола, нервирамо.

Аустроугарски каплар је, захваљујући рату Нас са Нама, аванзовао у троструког Народног хероја земље у коју је ушао први пут као окупаторски војник, пуцајући на становништво те исте земље која ће га (касније) славити као једног од својих „највећих и највољенијих синова“.

Михиз је знао да каже: „Невероватно како се Срби брзо асимилирају у средину где оду. Већ друга генерација заборави језик, а трећа – и језик, и порекло; и многи промене имена, као да никада нису били (пореклом) одавде. Тако смо ’изгубили’ стотине и стотине хиљада људи, неповратно.“