Aleksandar Dima Sin

Smrt je pročistila vazduh te sjajne kaljuge,

Nikada Margerita nije viđena s drugim cvećem do s kamelijama. Zato su je kod gospođe Baržon, njene cvećarke, naposletku prozvali Dama s kamelijama, i taj joj je nadimak ostao.

Kako su u pravu bili antički narodi što su imali jednog istog boga za trgovce i za lopove!

ženi koju vaspitanje nije poučilo dobru Bog gotovo uvek otvara dva puta koji je dobru vraćaju; ti putevi su bol i ljubav.

su tegobni; one koje pođu njima raskrvare noge, razderu ruke, ali u isto vreme ostave na trnovitom putu ostatke poroka i stižu na cilj u golotinji od koje se ne crveni pred Bogom.

Ne vredi samo postaviti na ulazu u život dva stuba, i na jednom od njih napisati Put dobra, a na drugom upozorenje: Put zla – i reći onima koji naiđu: „Birajte!“ Treba, kao Isus, pokazivati puteve koji sa ovog drugog puta vraćaju na prvi one koji su se na prilazu predali iskušenju; i, naročito, početak tih puteva ne treba da bude odviše bolan niti da izgleda odviše neprohodan.

Hrišćanstvo, sa svojom divnom parabolom o bludnom sinu, treba da nam preporuči i praštanje. Isus je bio pun ljubavi za te duše koje su ljudske strasti ranile i čije je rane voleo da previja, crpeći iz njih samih melem koji je trebalo da ih izleči. Tako je govorio Magdaleni: „Mnogo će ti biti oprošteno zato što si mnogo volela.“ Uzvišen oproštaj, koji je morao da probudi uzvišenu veru.

Zašto bismo se činili stroži od Hrista? Držeći se uporno shvatanja ovog društva, koje hoće da bude nemilosrdno da bi se verovalo da je jako, zašto da kao i ono odbacimo duše koje često krvare iz rana iz kojih, kao nezdrava krv bolesnika, otiče zlo njihove prošlosti i koje očekuju prijateljsku ruku da ih previje i da im vrati ozdravljenje srca?

Uvek je teško utešiti nekoga zbog bola koji ne poznajemo,

Došao je april, vreme je bilo lepo, grobovi sigurno nisu više imali onaj bolan i tužan izgled koji im daje zima; najzad, bilo je već dovoljno toplo da se živi sete mrtvih i da ih posete.