Linda Malali Hant

A onda ćutim zato što ne znam šta sam mislila i nervozna sam i sramota me je, i to nikad nije dobro kad pokušavam nešto da kažem. Svaka reč je nova lopata puna zemlje iz rupe koju sam sama sebi iskopala. Zato mislim da je najbolje da začepim.

Kejša se brzo ustremljuje na nju. „Zašto ti uvek moraš nekoga da spuštaš?“, pita.

„Zato što neki to zaslužuju, eto zašto“, odgovara Šej.

„Zaslužuju da ih spuštaš? Stvarno?“, pita Kejša.

Albert ispravlja kravatu, a ona je jedini deo njegove odeće koji mu nije ni premalen ni prevelik. Na sebi čak ima i one patike kojima je odsekao pete. „Znaš“, kaže, „logički, ako neko nekoga spušta, to znači da je taj neko već ispod te osobe.“

glava me toliko boli da se prisećam Kraljice iz Alise u zemlji čuda kako stalno viče: „Odsecite joj glavu!“ i to samo zato što mislim da bi mi od toga laknulo.

Diže svoj tetrapak. „Recimo da ja kažem da je ovo sok od narandže. To ne menja ono što je unutra.“

„To je drugo“, kažem ja i mislim da će se mleko osećati kao da je sok ako mu to dovoljno puta kažu.

Osećam se užasno dok gledam leptira na zemlji kako uzaludno leprša krilima, a ne pomera se. Poznat mi je taj osećaj.

Bolje je ćutati i pustiti ljude da misle da ste glupi nego progovoriti, pa ih u to uveriti.

„Kad sedneš na bicikl, zar ne očekuješ da ćeš moći da ga voziš? Da se neće raspasti dok budeš okre­ta­la pedale?“

„Aha. Pa šta?“

„Zamisli da svaki put kad sedneš na bicikl moraš da brineš hoće li točkovi da otpadnu. I da stvarno svaki put otpadnu dok se voziš. A ti ipak moraš da se voziš. Svakog dana. I onda moraš da gledaš ljude kako te gledaju dok se bicikl raspada pod tobom. I svi misle kako je to tvoja greška i da si ti najgori vozač bicikla na svetu.“

„I nemoj da budeš tako stroga prema sebi, važi? Znaš, jedan mudar čovek je rekao: ’Svako je pametan na drugačiji način. Ali ako sudiš o ribi po njenoj sposobnosti da se popne na drvo, ona će čitav život provesti misleći da je glupa’.“

Nemam izbora nego da mu verujem zato što ne mogu da živim više ni jedan jedini dan misleći kako će ovako biti zauvek.

I ja mislim na reči. Na njihovu moć. Kako njima može da se maše kao čarobnim štapićem – ponekad u dobre svrhe kao što to radi gospodin Danijels. Kako on uspeva da se deca poput Olivera i mene osećaju bolje u svojoj koži. I kako reči mogu da se koriste za nešto loše. Da povrede druge.