Donato Carrisi

Uče nas da brojimo sekunde, minute, sate, dane, godine... ali niko nas ne uči da cenimo važnost jednog trenutka.”

Poštovani gospodine Marin,

Mojim roditeljima. Za ono što su me naučili i ono što su mi dopustili da naučim sam. Za ono što jesam i ono što ću biti.

Onome ko je došao do kraja ovih strana. Sa nadom da sam mu poklonio neku emociju.

Patnja proizvodi čudne efekte. Slabi nas i čini krhkijima, ali u isto vreme jača želju za koju mislimo da možemo držati pod kontrolom. Zelja da drugima nanesemo isti bol. Kao da je osveta jedini lek za ublažavanje bola.

Jesi li znao da u devedeset četiri odsto slučajeva žrtva poznaje svog ubicu? Veća je verovatnoća da te ubije blizak rođak ili prijatelj nego potpuni stranac.

Zene koje pretrpe nasilje često su toliko uzdrmane da, čim im policija pokaže nekog krivca, odmah kažu da je on. Ali one ne lažu, zaista žele da veruju, štaviše, ubeđene su da je tako, jer ne bi mogle da žive znajući da je monstrum koji ih je povredio još na slobodi: strah da će se sve ponoviti jači je od bilo kakvog osećaja pravde.

Posle Davidove smrti, usamljenost je bila dragocena ljuštura. To nije bilo stanje već mesto. Mesto gde je mogla da nastavi da razgovara s njim a da se zbog toga ne oseća kao ludača. Sandra se zatvorila u tu vrstu nevidljivog me-hura tuge, od koga se odbijalo sve iz spoljnog sveta. Ništa i niko nije mogao da je dodirne ako bi ostala tu. Paradoksalno, bol je imao moć da je zaštiti.

Uvek sam to radio sa svojom ženom. Nedeljom, kada bismo se vratili s mise, ona bi pripremila čaj i seli bismo ovde da razgovaramo. To je bio naš sastanak." Nasmeja se. "Mislim da za dvadeset godina braka nismo nijedan propustili."

"O čemu ste razgovarali?"

"O svemu i svačemu, nismo imali neku posebnu temu. To je i bilo najlepše: kada znaš da možeš da podeliš sve.

Tišina zna da bude neprijatna.

Ako ne naučiš da je držiš daleko od sebe, uvuče se u pukotine veze, ispuni naprsline i poveća ih. S vremenom stvori distancu a da i ne primetiš."