Nicci French

Svi mi moramo da verujemo u nešto. Naši snovi mogu biti Bog. Svim nama su potrebni snovi.“

Postoji toliko mnogo stvari koje se mogu uraditi u seksu, pomislih, posmatrajući taj prizor; gestovi za koje mislimo da su samo naši pripadaju i drugim ljudima. Način na koji je palcem trljala njegovu donju usnu. Ja to radim.

Otišao je iz sopstvenih pobuda. Ako sam mu nedostajala, onda sam mu sigurno nedostajala u zagrljaju druge žene; nedostajala sam mu dok je u rukama držao lice nekog drugog. Zato ga nisam želela. Želela sam nekog ko bi pripadao samo meni.

Pokušavala sam da zadržim oči otvorene, ali sve mi je to bilo tako divno da bih mogla duže da izdržim - topla soba, duboka sofa, njegov jutarnji mantil sa njegovim mirisom obavijen oko mog golog tela, neobična hrana, neodređeno peckanje straha negde u stomaku, osećaj njegove ruke koja miluje moju kosu, zvuk njegovog glasa u mom uhu, kako izgovara moje ime. Njegov dah na mom obrazu. Osećala sam da klizim u blaženu tamu.

„Zašto se ubila? Ne znam. Imala je tužan život, zar ne? Nisu mi poznate neke posebne prilike, ali ne znači da ih nije bilo. Verovatno zato što na kraju to bude lakše nego biti živ.“

Sve što još nismo rekli jedno drugom. Trebali bismo provesti jedan mjesec u svjetioniku, opskrbiti se hranom i pićem da ne moramo izlaziti van. Razgovarali bismo, čitali i spavali, vodili ljubav i povjeravali tajne. Nadoknadili vrijeme koje smo izgubili.

Znate kako se kaže, kad spavaš s nekom, onda spavaš sa svim njezinim partnerima, partnerima njihovih partnera i partnerima partnera njihovih partnera...«

U redu. Neću doputovati, neću lupati po tvojim vratima, vjerovat ću ti. Ali s tobom je vrlo teško, Frieda.

Sandy?«

»Frieda? Kako? Jesi li dobro?«

»Mislim da nisam. Oprosti.«

»Samo malo.« Zašutio je, a ona je zamislila kako je sjeo na krevet i upalio svjetlo. »Zbog čega se ispričavaš?«

»Tek tako. Oprosti. Trebala sam ti reći.«

»Što si mi trebala reći?«

»Možeš li doći?«

»Da, mogu. Naravno.«

»Hoću reći, odmah.«

»Da.«

To je jedna od njegovih osobina koju je voljela, u trenutku je mogao donijeti odluku, bez oklijevanja i bez tjeskobnih pitanja na koja ne bi mogla odgovoriti, zbog toga što je znala da će je pitati samo u krajnjoj nuždi. On će odmah ustati, rezervirati let, dogovoriti se sa svojim kolegama i s njom će biti prije kraja tog dana, zato što mu se konačno obratila.

»Hvala ti«, rekla je.

Sandy ju je čvrsto zagrlio. Osjetila je kako mu kuca srce, njegov dah u svojoj kosi. Topao, čvrst, snažan. Zatim se odmaknuo i pogledao je u oči. Tek kad je vidjela izraz na njegovu licu, počela je shvaćati što je proživjela. Silno se pomučila da ne pobjegne od njegovog sažaljenja i prestravljenosti.