Evo kako sam, kad sam bio dete, zamišljao bračni život.
Od dana venčanja pa nadalje, koračate držeći se za ruke jednom prostranom, širokom visoravni, a u daljini pred vama raštrkane su prepreke, ali ima i zadovoljstva, nazovimo ih malim oazama – deca koju ćete imati i koja će rasti zdrava, puna ljubavi i snažna, unuci, božićna jutra, godišnji odmori, finansijska sigurnost, uspeh na poslu. I neuspesi takođe, ali ništa što će vas ubiti. Dakle, usponi i padovi, valoviti delovi zaravni, ali uglavnom vidite šta je pred vama i ka čemu idete, vas dvoje, držeći se za ruke, trideset, četrdeset, pedeset godina. Sve dok jedno od vas ne sklizne preko ivice i ono drugo ubrzo pođe za njim. Tako brak izgleda sa stanovišta deteta.
E pa, sad vam mogu reći da bračni život nije visoravan, uopšte nije. Ima klanaca i velikih šiljatih vrhova, i skrivenih pukotina u kojima oboje bauljate po mraku. Pa onda tmurni, sasušeni potezi za koje mislite da ih nikada nećete preći, i najveći deo putovanja protiče u bremenitom ćutanju, ponekad i ne vidite ono drugo, ponekad ono drugo otpluta veoma daleko od vas, van vidokruga, i putovanje je teško. Jednostavno, veoma, veoma, veoma je teško.