Nikolaj Vasiljevič Gogolj

li je budućnost nepoznata i stoji pred čovekom kao jesenska magla kad se digne iz močvari; ludo leću po njoj naviše i naniže ptice lepećući krilima, a ne raspoznaju jedna drugu: golub ne vidi jastreba, jastreb ne vidi goluba, i nijedan ne zna koliko udaljeno leti od svoje pogibije...

zašto je podobno samo jedino slovensko pleme, veliko, moćno pleme, prema ostalim plemenima kao more prema sitnim rekama: kad je vreme burno, ono se celo pretvara u bučanje i grmljavu, uzavri i diže vale, kakve ne mogu podići nejake reke; a kad nema vetra i kad je tiho, ono bistrije od svih reka razastre svoju nedoglednu staklastu površinu, večitu nasladu očima.

Ali pametan je onaj koji se ne gadi ni od kakvog karaktera, već uprvši u nj ispitivački pogled, promatra ga i traži samo prvobitne uzroke što je takav.

Poznato je da na svetu ima mnogo takvih lica kod kojih priroda nije dugo mudrovala kad ih je gradila, nije upotrebljavala nikakve fine instrumente, kao: turpije, burgijice i ostale, nego je prosto tesala iz sve snage: udarila jedanput sekirom – izišao nos, udarila drugi put – izišle usne, velikim svrdlom provrtela oči i, onako neodeljano, pustila u svet, rekavši: „Nek živi!“

Ponesite sa sobom, kad prelazite iz nežnog, mladog doba u surovo i bezdušno zrelo doba – ponesite sa sobom sve lepe pokrete duše čovečje, ne ostavljajte ih na putu, docnije ih nećete naći.

kao kroz prozorčić, provirili na kraju naše poeme, provirili radi toga da bi smerno odgovorili na prekore ponekih vatrenih patriota koji su se pre toga mirno bavili kakvom filozofijom ili bogaćenjem na račun imovine baš te, nežno voljene otadžbine, koji su vodili brigu ne o tome da ne rade rđavo, već o tome da se ne bi govorilo kako oni rđavo rade. Ali nije patriotizam i nije lepo osećanje glavni uzrok prekorima; u njima se nešto drugo krije. Što se taji reč? Ko je, ako pisac nije, dužan da svetu kaže istinu?

Daleko je lakše naslikati karaktere velikog obima: tu prosto šakama bacaj boje na platno – naslikaj crne vatrene oči, nadnesene guste obrve, čelo prevučeno borom, preko ramena prebačen crn ili kao vatra crven ogrtač – i slika gotova; ali, eto, svu tu gospodu, kakve je mnogo na svetu i koja su na prvi pogled vrlo slična među sobom, a međutim, čim zagledaš bolje, videćeš mnogo najneuhvatljivijih osobina – ovu je gospodu strahota teško naslikati.

četvrti hoće da odigra ulogu koja je bar za jedan prst veća od one koja mu je namenjena;

Valja reći da mi u Rusiji, ako nismo još u koječem drugom stigli inostrance, a mi smo ih daleko pretekli u veštini ponašanja. Ne mogu se izbrojiti svi prelazi i finoće našega ponašanja. Francuz ili Nemac nikad neće shvatiti niti razumeti sve njegove osobine i razlike; on će gotovo jednim istim glasom i istim jezikom govoriti i s milionarom i sa sitnim prodavcem duvana, i ako se, naravno, u duši dovoljno ulizuje pred onim prvim

Gleda kao orao, korača lako, odmereno. A taj isti orao, čim iziđe iz sobe i pođe u kabinet svojega načelnika, trči s aktima pod pazuhom što igde može, kao god jarebica