Quotes
Vrhunac patriotizma je kada državu branite od vlasti.
Prvi pravi susret sa temom ratnog zločina imao sam početkom 1996. godine, kada sam, sa još nekoliko kolega, učestvovao u privođenju, potom čuvanju i saslušanju Dražena Erdemovića, bosanskog Hrvata, pripadnika 10. diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske koji je ubrzo nakon toga, odlukom vrha Službe i države, izručen Haškom tribunalu.
Kako to samo Bosna može da pomeša, rastavi, pa potom i krivo spoji, Dražen Erdemović je tokom 90-ih nosio gotovo sve uniforme sukobljenih strana. Prvo je kao vojnik JNA ratovao u Slavoniji, potom je kao etnički Hrvat nosio uniformu Hrvatskog vijeća odbrane (HVO), da bi nakon bekstva iz tih jedinica bio mobilisan, po mestu stanovanja u okolini Tuzle, u sastav tzv. Armije BiH.
Da li zbog žene Srpkinje ili nečega drugog, ubrzo je napustio tu armiju i završio na teritoriji Republike Srpske, dakako, opet u uniformi, ni manje ni više nego u pravom ratnom 10. diverzantskom odredu njenih oružanih snaga. U stvari, priključenje tom diverzantskom odredu i vojsci Republike Srpske nije bila njegova prva namera, već je sudbina režirala da ga jedan lokalni prevarant „izradi“ za „papire“ oko odlaska sa ženom i detetom u Švajcarsku, pa je jedini način za dobijanje bilo kakvog smeštaja za porodicu i nekog novca za preživljavanje vodio preko nove uniforme i onog istog rata od kojeg je neuspešno pokušavao da pobegne.
Blag i gotovo nežan, sušta suprotnost ratničkog tipa. Govorio je mirno, lepo se izražavao, uvek bi uz blagi osmeh izgovorio „hvala“ kada bih mu dodao plastičnu čašu soka ili cigaretu. Ličio mi je na nekog studenta iz unutrašnjosti, tek ponekad bih primetio da mu ruke podrhtavaju..
Član streljačkog voda, egzekutor, zločinac…
Kako to samo Bosna može da pomeša, rastavi, pa potom i krivo spoji, Dražen Erdemović je tokom 90-ih nosio gotovo sve uniforme sukobljenih strana. Prvo je kao vojnik JNA ratovao u Slavoniji, potom je kao etnički Hrvat nosio uniformu Hrvatskog vijeća odbrane (HVO), da bi nakon bekstva iz tih jedinica bio mobilisan, po mestu stanovanja u okolini Tuzle, u sastav tzv. Armije BiH.
Da li zbog žene Srpkinje ili nečega drugog, ubrzo je napustio tu armiju i završio na teritoriji Republike Srpske, dakako, opet u uniformi, ni manje ni više nego u pravom ratnom 10. diverzantskom odredu njenih oružanih snaga. U stvari, priključenje tom diverzantskom odredu i vojsci Republike Srpske nije bila njegova prva namera, već je sudbina režirala da ga jedan lokalni prevarant „izradi“ za „papire“ oko odlaska sa ženom i detetom u Švajcarsku, pa je jedini način za dobijanje bilo kakvog smeštaja za porodicu i nekog novca za preživljavanje vodio preko nove uniforme i onog istog rata od kojeg je neuspešno pokušavao da pobegne.
Blag i gotovo nežan, sušta suprotnost ratničkog tipa. Govorio je mirno, lepo se izražavao, uvek bi uz blagi osmeh izgovorio „hvala“ kada bih mu dodao plastičnu čašu soka ili cigaretu. Ličio mi je na nekog studenta iz unutrašnjosti, tek ponekad bih primetio da mu ruke podrhtavaju..
Član streljačkog voda, egzekutor, zločinac…
Dražen Erdemović
Često pomislim da je ključni Brozov recept za tešku istoriju i užasni nacionalni konflikt bio taj što je izjednačio krivicu.
Ustašama, četnicima, balijama, muslimanskoj miliciji, belogardejcima, vmroovcima, domobranima, nedićevcima i drugima, iako definitivno nisu bili isti, podjednako je podelio krvave zločine, ali i čast i zasluge za antifašizam kroz Bakariće, Pozderce, Čkrebiće, privilegovana lovišta, ordenje i spomenice…
Sećam se, kada sam krajem 80-ih godina polagao ispit na Fakultetu bezbednosti „Neprijateljska emigracija – šesta kolona“, podjednako su bila velika poglavlja o četničkim i ustaškim organizacijama i akcijama, bez obzira što su tih, za većinu nas srećnih godina druge polovine 20. veka, Hrvati realno bili teroristi, a Srbi samo u granicama verbalnog delikta, bez ijednog ostvarenog terorističkog napada na SFRJ ili ispaljenog metka od kojeg je neko poginuo. Blizu sam sledećeg zaključka: da su ovi današnji gospodari Bosne u vidu stranih predstavnika uzeli taj Brozov model, imali bi veću šansu da nešto dobro učine, ako su to pomirenje i konačni kraj konflikta uopšte i imali u opisu svojih zadataka. Ovako, praviti jedinstvenu državu sa više nacija, nakon užasnog građanskog rata, na način gde je jedan narod nevina žrtva, a drugi narod genocidni agresor, stvarno deluje kao utopija, ili još gore – kao pauza do sledećeg sukoba.
Ustašama, četnicima, balijama, muslimanskoj miliciji, belogardejcima, vmroovcima, domobranima, nedićevcima i drugima, iako definitivno nisu bili isti, podjednako je podelio krvave zločine, ali i čast i zasluge za antifašizam kroz Bakariće, Pozderce, Čkrebiće, privilegovana lovišta, ordenje i spomenice…
Sećam se, kada sam krajem 80-ih godina polagao ispit na Fakultetu bezbednosti „Neprijateljska emigracija – šesta kolona“, podjednako su bila velika poglavlja o četničkim i ustaškim organizacijama i akcijama, bez obzira što su tih, za većinu nas srećnih godina druge polovine 20. veka, Hrvati realno bili teroristi, a Srbi samo u granicama verbalnog delikta, bez ijednog ostvarenog terorističkog napada na SFRJ ili ispaljenog metka od kojeg je neko poginuo. Blizu sam sledećeg zaključka: da su ovi današnji gospodari Bosne u vidu stranih predstavnika uzeli taj Brozov model, imali bi veću šansu da nešto dobro učine, ako su to pomirenje i konačni kraj konflikta uopšte i imali u opisu svojih zadataka. Ovako, praviti jedinstvenu državu sa više nacija, nakon užasnog građanskog rata, na način gde je jedan narod nevina žrtva, a drugi narod genocidni agresor, stvarno deluje kao utopija, ili još gore – kao pauza do sledećeg sukoba.
Impressions
fb2epub
Drag & drop your files
(not more than 5 at once)