Julija Tomušat

deci ni roditeljima ništa ne koristi ako se stalno povećava pritisak „da se radi ispravno“ i time roditeljima nameće griža savesti. Savršenih roditelja nema, baš kao ni savršene dece.

Oponašamo svoje roditelje. Oni su nam bili uzor za roditeljstvo i to nas je obeležilo tako duboko da mi – mada smo čvrsto odlučili da nikad ne budemo kao oni – ponekad radimo upravo isto.

studije pokazuju: ako otac brine o detetu kao da je to nešto što se podrazumeva – nosi ga, mazi se s njim, presvlači ga i prepovija – kod njega će se osloboditi isti hormon zadužen za vezivanje kao i kod majke.

Roditelji koji se svađaju kao par, možda zato što je jedan partner prevario onog drugog, po pravilu lošije sarađuju i kao otac i majka. Oni tada ponekad ne mogu da se slože ni oko toga ko će pokupiti dete iz vrtića. Ali teškoća u krajnjoj liniji ne leži u tome što je taj problem nerešiv, već što par na pitanje ko će uzeti dete iz vrtića prenosi svoj sukob, koji je zapravo nastao na nivou partnerskog odnosa. Na isti način se i ravan roditeljstva odražava na ravan partnerskog odnosa: ako roditelji svoje roditeljstvo doživljavaju kao veoma problematično ili stresno, često nastaju i problemi na nivou partnerskog odnosa. Ponekad odnosu para preti čak i opasnost da pod ovim pritiskom pukne. Naše uloge kao roditelja mogu čak i da nas zaposednu toliko jako da se na nivou para više ništa ne živi. Tada više nismo muž i žena, nego još „samo“ mama i tata.

Ljudi čija je unutrašnja ravnoteža poremećena u korist vezivanja često su pomalo naivni, imaju potrebu za harmonijom, preterano su prilagođeni, nedovoljno sposobni da se nametnu i ukočeni kada treba biti agresivan. Oni žive u difuznom i hroničnom strahu da će se nekome isprečiti na putu i da će biti odbijeni. Najsigurnije se osećaju s nekom bliskom osobom za koju su vezani. Vezivanje za njih znači sigurnost. Zbog toga se stalno trude da što bolje ispune tuđa očekivanja.

a.

• Ljudi čija je unutrašnja ravnoteža poremećena u korist autonomije nepoverljivi su, nedovoljno spremni na kompromis, orijentisani na cilj, veoma sposobni da nametnu svoje stavove i potrebno im je mnogo ličnog slobodnog prostora. Za njih sigurnost znači da nikom ne veruju i da sve postižu sami. Zbog toga nikoga ne puštaju stvarno blizu i uvek zadržavaju kritičko odstojanje.

nisi osećao da te roditelji dovoljno vole i prihvataju i zbog toga i danas veoma čezneš za vezivanjem i naklonošću. Možda zbog toga pokušavaš da što više stvari, ako je ikako moguće i sve, uradiš savršeno?

Možda ti teško pada da zauzmeš stav i da insistiraš na poštovanju pravila. Možda pokušavaš i da sopstvenu potrebu za maženjem iz detinjstva zadovoljiš preko svoje dece – što samo po sebi nije pogrešno, ali ponekad može dovesti do toga da ih maziš i gnjaviš više nego što je njima zapravo milo.

„U poređenju s majkama, očevi maloj deci postavljaju veće izazove i više ih zbunjuju zadirkivanjem. Na taj način podstiču njihovu izdržljivost, sposobnost za rešavanje problema i samopouzdanje“, opisuje pozitivne strane očeve uloge pedagog i stručnjak za očeve Aksel Zihler.*

Nažalost, u savremenom roditeljstvu stvari ponekad stoje tako da svako pretpostavlja da je samo njegov pogled na stvari ispravan. Majke gunđaju očevima jer su zaboravili da na izlet ponesu deci nešto za jelo, a očevi gunđaju majkama što osmogodišnjem detetu nose opremu za fizičko dok ide u školu. Tu bi bilo dobro da oba partnera pokažu malo više poštovanja i blagonaklonosti prema onom drugom.