Alexandre Dumas

Pravi se da sam sebe ceniš, pa će i drugi tebe ceniti, načela koje je sto puta korisnije u našem društvu nego ono grčko: Poznaj sebe samoga, koje je danas zamenjeno manje teškom a korisnijom veštinom poznavati druge.

Ali, šta ćete, ljudi uvek vole ono što im škodi; zato je najprostiji način, verujte mi, dragi barone, pustiti ih da rade svojom glavom, pa ako je razbiju, onda barem ne mogu da krive drugoga osim sebe.

I vidite, dragi moj oče, u brodolomu života, jer je život večiti brodolom naših nada, bacam u more sav suvišni prtljag i zadržavam samo svoju volju, rešena da živim potpuno sama i, prema tome, potpuno slobodna.

smo mi smrtni ljudi, pa je potrebno da stari načine mesta mladima, jer inače ne bi bilo napretka

Bio je to mladić od osamnaest do dvadeset godina, visok, vitak, lepih crnih očiju i kose crne kao abonos. Čitava njegova ličnost odavala je onaj duševni mir i odlučnost koji su svojstveni ljudima što su od detinjstva navikli da se bore s opasnostima.

jer za srećnog čoveka molitva ostaje samo jednolika i besmislena gomila reči sve do onoga dana kada bol dođe da objasni nesrećniku taj uzvišeni govor pomoću koga razgovara s bogom

to dvoje mladih nikad nisu kazali jedno drugom da se vole. Rasli su jedno pored drugog kao dva drveta koja prepliću svoje korenje u zemlji, svoje grane u vazduhu i svoj miris u nebu; ali su osećali istu želju da budu zajedno. Ta želja postala im je potreba, te bi pre mogli da zamisle smrt nego da se rastanu makar i za jedan jedini dan.

Imam samo dva protivnika; ne kažem da su to dva pobednika, jer ih ja upornošću savlađujem: to su prostor i vreme

Tamnovanje je usredsredilo na jednu tačku sve moje sposobnosti koje su ranije lebdele na raznim stranama; one su se sudarile u uzanom prostoru, a vi znate da iz sudara oblaka proističe elektricitet, iz elektriciteta munja, a iz munje svetlost.

ja bih dao mnogo šta samo da se ovo nije dogodilo, ili bar da nisam u to bio nikako umešan. Videćeš da će nam to doneti nesreću, Danglare!