Keri Čin

veoma duge prste, a

misao da bi ih rado osetila na svom telu,

Rado bih te pojebao.“

Zapravo, nije mi se okrenuo život, nego nešto u meni. Nemam pojma da li je to onaj fenomen prave žene na pravom mestu, u pravom trenutku, ali gotov sam. Zakucala me je, čoveče

Velika emotivna pustinja u meni upije i zadrži svaku kap njegovih osećanja.

Kao što pesniku treba muza da bi pisao, tako ona treba meni da bih disao. Da bih se osećao živim.

Na trotoaru stoji muškarac sa telefonom u ruci, a ja razmišljam jesam li poludela pa vidim Petra Marića, ili je to stvarno on?

Za čas zastanem, pa opet krenem, i tako još dva puta. Onda se podsetim o čemu sam malopre razmišljala i sigurnim korakom nastavim napred.

Ne primećuje me. Palac mu leti po ekranu telefona. Verovatno traži neki broj.

„Dobro veče, gospodine Mariću“, kažem kada se zaustavim ispred njega.

Prst na telefonu ostane u jednom položaju i čitavo telo mu se naglo ukoči. Nisam ga valjda uplašila?!

Iako izgleda umorno i kosa mu je u neredu, a kravata labavo visi oko vrata, i dalje zrači sirovom moći. Moćni je pravi nadimak za njega. Međutim, zbunjuje me njegov pogled i ne mogu da dokučim kako na njega utiče ovaj slučajni susret. Usne su mu poluotvorene kao da će nešto reći, ali ništa se ne dešava. Samo stoji i gleda u mene. Nakon nekoliko sekundi, koje su duge kao večnost, osmehne mi se, a ja se trenutno rastopim.

„Dobro veče i vama, Mila. Kako je svet mali! Otkud vi ovde?“

„To bih ja vas trebalo da pitam, jer stanujem u ovoj zgradi, a vi ne.

„To ima smisla“, kaže zamišljeno umesto da odgovori.

Njegov stav liči na kupovinu vremena, odelo mu je blago pogužvano i ubrzo mi postane jasno zašto je čudan. Bio je sa nekom ženom i neprijatno mu je.

Ono što nas ne ubije, to nas ojača

Ranjeno srce je mnogo zajebana stvar

Čudno je to kako se život žene na kraju svede na samo jednu, ali tako veliku stvar – LJUBAV!