Miroslav Mišković

Plašim se da će proći još mnogo vremena pre nego što u Srbiji sazri svest da se do velikih dostignuća stiže pre svega velikim znanjem, radom i posvećenošću.

početka sam se trudio da motivišem mlade. Znao sam: ako u tome uspem, uspeće i Delta. Pokazivao sam da ih poštujem. Izvodio sam ih na večere, puštao ih da se prave važni zbog posla u Delti, jer to da se čovek pravi važan zbog dobrog posla prirodna je želja u mladosti, i veoma često sam prihvatao njihove predloge. Ne nužno zbog toga što mi se baš sve u tim predlozima dopadalo. Ali bilo je dovoljno da mi se svidi sedamdeset odsto. Nikad nisam hteo da zbog trideset odsto odbijem predlog, obeshrabrim onog koji predlaže i narušim njegovu motivaciju. Sa obeshrabrenim ljudima firma ništa ne može da postigne. Najgore je kad se čovek ujutru sprema za posao i već zamišlja šefa koji ga obeshrabruje i nipodaštava. Tu onda nema ni rada ni rezultata. Uz sposobnosti, talenat i znanje, što se sve podrazumeva, rezultati firme u direktnoj su zavisnosti od motivacije i entuzijazma zaposlenih. Za velika dostignuća nije dovoljan vrhunski profesionalizam, potrebne su emocija i zanesenost, potrebna je ljubav prema poslu, potrebno je da čoveka ispunjava posao koji radi. Novac nije dovoljan pokretač, on je samo prirodna posledica ljubavi i strasti prema poslu.

Godine 1986. završio sam i na večeri kod kupca u Severnoj Koreji. Nesvakidašnja zemlja; njihov običaj bio je da na svaki pomen imena velikog vođe Kim Il Sunga svi prisutni moraju da ustanu. Nezgoda je što smo mi bili gosti na poslovnoj večeri, dvadeset puta smo morali da ustajemo, udarali smo kolena, skakali usred zalogaja, ali običaj se morao poštovati, ulog je bio veliki.