Bet Kempton

„Ne­moj da tra­ćiš sna­gu bri­nu­ći o ono­me što ne­maš. To je put ka ne­za­do­volj­stvu. Ume­sto to­ga, obra­ti pa­žnju na do­bro ko­je je već pri­sut­no u tvom ži­vo­tu a šta god da ra­diš, ra­di naj­bo­lje što mo­žeš. To do­no­si ra­dost.”

Ako pi­ta­te ne­kog Ja­pan­ca da vam ob­ja­sni va­bi-sa­bi, ve­ro­vat­no će se is­po­sta­vi­ti da zna za taj iz­raz, ali će mu, kao što sam re­kla, bi­ti te­ško da de­fi­ni­še kon­cept. Ne za­to što ga ne ra­zu­me, već za­to što je to ra­zu­me­va­nje in­tu­i­tiv­no i odra­ža­va ve­o­ma ra­zli­či­te na­či­ne raz­mi­šlja­nja i uče­nja. Ja­pan­ci mno­go to­ga usva­ja­ju kroz po­sma­tra­nje i is­ku­stvo, a ne sa­mo kroz me­ha­nič­kog aka­dem­skog uče­nja.

U me­đu­vre­me­nu, Ja­pan ka­snog sred­njeg ve­ka za­hva­ti­li su sto­go­di­šnji rat i uni­šte­nje. Če­ste osku­di­ce, po­ža­ri i pri­rod­ne ka­ta­stro­fe iz­mu­či­li su na­rod u ko­jem je, uz vi­so­ke po­re­ze, bi­lo mno­go si­ro­ma­šnih. Dru­štvo je bi­lo to­li­ko po­de­lje­no da su mno­gi obič­ni lju­di po­tra­ži­li ute­hu u bu­di­zmu, ko­ji je umno­go­me uti­cao na na­čin ži­vo­ta.