Mnogi od nas ne mogu ni da mrdnu, a da se napeto ne pitaju šta će drugi o tome misliti. Stojimo u redu čekajući na tuđu dozvolu, sve vreme brinući o onome što se još nije ni desilo. Izmišljamo sebi priče o ograničenjima, umanjujući ono u čemu smo dobri i precenjujući u čemu zaostajemo.
Kada se usudimo da sledimo svoje snove, okruženi smo tolikim ispeglanim slikama uspeha da se pitamo da li je ostalo imalo prostora za nas. Nebrojeni urušeni snovi leže razbacani po svetu bez ikakvog razloga, samo zato što je neko upoređivao sebe s nekim drugim i pomislio: „Nisam dovoljno dobar”. Ishod te krize samopouzdanja je, u najboljem slučaju, inertnost.
Odričemo se najdragocenijeg – naše pažnje, i tako ostajemo bez darova koji su tu pred nama.
Neko je, svojevremeno, proširio glasinu da sreća leži u gomilanju stvari i novca, u sticanju moći i statusa, pri čemu treba da izgledamo mlado, lepo i mršavo ili mlado, zgodno i snažno. Međutim, kada upoređujemo svoj život sa tuđim merilima, podležemo tiraniji „trebalo bi” i izlažemo se ogromnom pritisku da postignemo, radimo i posedujemo stvari do kojih nam zapravo nije stalo. Ta želja da imamo više utiče na naše ponašanje, na donošenje odluka i na mišljenje o sebi – da ne pominjem uticaj na planetu. Šta god da imamo ili postanemo, nije dovoljno, bar nas tako ubeđuju.
Evo i istinske ironije. Ono oko nas čemu težimo često se umnogome razlikuje od onoga za čim u sebi žudimo. Došli smo do tačke kada treba da zastanemo, pogledamo oko sebe i odlučimo šta nam je zaista važno.