Bet Kempton

„Ne­moj da tra­ćiš sna­gu bri­nu­ći o ono­me što ne­maš. To je put ka ne­za­do­volj­stvu. Ume­sto to­ga, obra­ti pa­žnju na do­bro ko­je je već pri­sut­no u tvom ži­vo­tu a šta god da ra­diš, ra­di naj­bo­lje što mo­žeš. To do­no­si ra­dost.”

Ako pi­ta­te ne­kog Ja­pan­ca da vam ob­ja­sni va­bi-sa­bi, ve­ro­vat­no će se is­po­sta­vi­ti da zna za taj iz­raz, ali će mu, kao što sam re­kla, bi­ti te­ško da de­fi­ni­še kon­cept. Ne za­to što ga ne ra­zu­me, već za­to što je to ra­zu­me­va­nje in­tu­i­tiv­no i odra­ža­va ve­o­ma ra­zli­či­te na­či­ne raz­mi­šlja­nja i uče­nja. Ja­pan­ci mno­go to­ga usva­ja­ju kroz po­sma­tra­nje i is­ku­stvo, a ne sa­mo kroz me­ha­nič­kog aka­dem­skog uče­nja.

U me­đu­vre­me­nu, Ja­pan ka­snog sred­njeg ve­ka za­hva­ti­li su sto­go­di­šnji rat i uni­šte­nje. Če­ste osku­di­ce, po­ža­ri i pri­rod­ne ka­ta­stro­fe iz­mu­či­li su na­rod u ko­jem je, uz vi­so­ke po­re­ze, bi­lo mno­go si­ro­ma­šnih. Dru­štvo je bi­lo to­li­ko po­de­lje­no da su mno­gi obič­ni lju­di po­tra­ži­li ute­hu u bu­di­zmu, ko­ji je umno­go­me uti­cao na na­čin ži­vo­ta.

Su­de­ći po Oka­ku­ri Ka­ku­zu i nje­go­vom uti­caj­nom ese­ju „Knji­ga ča­ja”, Ja­pan će kult „ča­ji­zma” ubr­zo po­di­ći na ni­vo re­li­gi­je este­ti­ci­zma... za­sno­va­ne na obo­ža­va­nju le­pog, a ne sa­mo na pu­kim či­nje­ni­ca­ma sva­kod­nev­ne eg­zi­sten­ci­je.

vre­me­nu ume­re­no­sti me­đu lju­di­ma, Ri­kju se us­pro­ti­vio pre­o­vla­đu­ju­ćoj kul­tu­ri pre­te­ri­va­nja me­đu vla­da­ju­ćom kla­som, vra­tiv­ši este­ti­ku nje­nim ko­re­ni­ma: jed­no­stav­no­sti, asket­skoj le­po­ti ko­ja je na­dah­nu­la na raz­mi­šlja­nje o pri­ro­di sa­mog ži­vo­ta.

Kao što je bu­di­stič­ki sve­šte­nik Ken­ko pi­sao pre se­dam sto­le­ća: „Da li tre­ba da gle­da­mo pro­leć­ne pu­polj­ke tek kad sa­svim pro­cve­ta­ju, ili me­sec on­da kad ne­ma obla­ka i ka­da je ja­sno vi­dljiv?” Le­po­ta ni­je oči­gled­na sa­mo u ra­do­sti, u gla­snom ili vi­dlji­vom.

Va­bi pod­ra­zu­me­va mir uz da­šak uz­di­za­nja iz­nad sva­kod­nev­nog. To je pri­hva­ta­nje stvar­no­sti i uvid ko­ji uz nju do­la­zi. Omo­gu­ća­va nam da shva­ti­mo ka­ko se, šta god da nas sna­đe, le­po­ta kri­je tu ne­gde.
Va­bi opi­su­je ose­ća­nje ko­je na­sta­je ka­da pre­po­zna­mo le­po­tu u jed­no­stav­no­sti. To je ose­ćaj ti­hog za­do­volj­stva ko­ji nas ob­u­zi­ma da­le­ko od zam­ki ma­te­ri­jal­nog sve­ta. Sklo­no­sti su se s go­di­na­ma me­nja­le i da­nas su nam do­stup­ni naj­ra­zno­vr­sni­ji ukra­sni pri­bo­ri za čaj, ali ide­al va­bi­ja osta­je deo fi­lo­zo­fi­je ča­ja u Ja­pa­nu.
Ko­nač­no, va­bi je na­čin raz­mi­šlja­nja u ko­jem se skrom­nost, jed­no­stav­nost i ume­re­nost ce­ne kao put do spo­ko­ja i za­do­volj­stva. Duh va­bi­ja du­bo­ko je po­ve­zan s pri­hva­ta­njem či­nje­ni­ce da su na­še istin­ske po­tre­be jed­no­stav­ne i da tre­ba da bu­de­mo skrom­ni i za­hval­ni na le­po­ti ko­ja već po­sto­ji oko nas.

Reč sa­bi (ko­ja se pi­še 寂 ili 寂び) zna­či „pa­ti­na, sta­rin­ski iz­gled, ele­gant­na jed­no­stav­nost”. Is­ti znak se mo­že pre­ve­sti i kao „mir”. Pri­dev sa­bi­ši (寂しい) zna­či „sam”, „usa­mljen” ili „po­vu­čen”. Su­šti­na sa­bi­ja umno­go­me pro­ži­ma ha­i­ku po­e­zi­ju Ma­cua Ba­ša, na­pi­sa­nu u se­dam­na­e­stom ve­ku, i da­lje omi­lje­nu ši­rom sve­ta zbog svo­je ob­u­zi­ma­ju­će le­po­te.

Reč sa­bi je s vre­me­nom do­bi­la zna­če­nje du­bo­ke i spo­koj­ne le­po­te ko­ja iz­ra­nja s pro­to­kom vre­me­na. Vi­zu­el­no je pre­po­zna­je­mo kao pa­ti­nu na­ta­lo­že­nu usled sta­re­nja, pro­pa­da­nja, gu­blje­nja sja­ja.
Sa­bi je sta­nje ko­je je plod pro­to­ka vre­me­na, a ne ljud­skog uti­ca­ja, ia­ko se če­sto ja­vlja kao oso­be­nost pred­me­ta ko­je je čo­vek iz­ra­dio s pu­no pa­žnje. Ve­za­no je za pre­fi­nje­nu ele­gan­ci­ju sta­re­nja.

Ose­ća­mo va­bi-sa­bi kad do­đe­mo u do­dir sa su­šti­nom au­ten­tič­ne le­po­te – one ko­ja je ne­pre­ten­ci­o­zna, ne­sa­vr­še­na i usled to­ga bo­lja. Taj ose­ćaj je po­kre­nu­la pri­rod­na le­po­ta, jed­no­stav­na i sve­de­na.