Bet Kempton

Lo­gič­nom, ra­ci­o­nal­nom za­pad­nja­ku, po­ne­kad je te­ško to da shva­ti. Mi že­li­mo uput­stva ko­rak po ko­rak, sa­ve­te „ka­ko da” i pre­ci­zne pre­vo­de. Ali u Ja­pa­nu se ne nu­de spe­ci­fič­no­sti i de­talj­na ob­ja­šnje­nja. Da bi­smo istin­ski ce­ni­li mu­drost u toj kul­tu­ri, tre­ba da bu­de­mo sve­sni da su­štin­ska po­ru­ka če­sto le­ži u ne­i­zre­če­nom.

Va­bi-sa­bi je bli­sko po­ve­zan s tim su­štin­skim od­no­som pre­ma pri­ro­di. On pod­ra­zu­me­va pri­hva­ta­nje pro­la­zno­sti svih stva­ri i do­ži­vlja­va­nje ži­vo­ta svim ču­li­ma.

je hlad­no de­cem­bar­sko ve­če u Kjo­tu, drev­noj pre­sto­ni­ci Ja­pa­na. Vo­zi­la sam bi­cikl kroz ta­mu do Šo­ren-ina, ma­log hra­ma iz­van tu­ri­stič­ke sta­ze, ušu­ška­nog u pod­nož­ju pla­ni­ne Hi­ga­ši­ja­ma. Te ve­če­ri vr­to­vi hra­ma bi­li su bla­go osve­tlje­ni, pri­gu­še­no sve­tlo is­pre­dalo je taj­no­vi­tu pre­đu pre­ko obri­sa bo­ro­va i ne­stvar­nih bam­bu­so­vih šu­ma­ra­ka.

Iz­u­la sam se i za­ko­ra­či­la unu­tra, na bli­sta­vi pod ugla­čan od sto­pa­la ko­ja osam sto­ti­na go­di­na kli­ze po nje­mu, od ru­bo­va odo­ra ko­ji se šu­šte­ći vu­ku po nje­mu. Ve­li­ke pod­ne plo­če, pro­ša­ra­ne i po­tam­ne­le od sta­ro­sti, pru­ža­ju se od Car­ske pa­la­te. Se­la sam na zad­nju ve­ran­du ko­ja se pru­ža oko ce­log hra­ma, no­žnih pr­sti­ju utr­nu­lih od hlad­no­će i da­ha ko­ji mi se ra­spli­nju­je pred li­cem.

Una­o­ko­lo se ši­ri mi­ris ta­mja­na. Mi­ri­še kao lju­bi­ča­sta bo­ja, na na­čin ko­ji ne umem da ob­ja­snim. Si­ću­šni od­ble­sci sve­tlo­sti ra­štr­ka­ni po vr­tu po­ja­vlju­ju se i ne­sta­ju, hi­lja­de zve­zda ko­je di­šu kao jed­na. Sa­mo de­set mi­nu­ta da­lje, če­tvrt za­ba­ve Gi­on odi­še ener­gi­jom uz­bu­đe­nih tu­ri­sta, pi­ja­nih bi­zni­sme­na i uč­ti­vih gej­ši. Ali ov­de, uz uza­ni str­mi put na istoč­nom obo­du gra­da, pro­na­šla sam mir.

pri­ti­sak uspe­ha po­ve­ća­va ose­ćaj usa­mlje­no­sti me­đu mla­di­ma

mo­že­te da ka­že­te šta ose­ća­te, a da pri­tom ne oži­vlja­va­te ka­ko se ose­ća­te.

mo­že­te da ka­že­te šta ose­ća­te, a da pri­tom ne oži­vlja­va­te ka­ko se ose­ća­te.

Ka­ko mo­že­te dru­gi­ma da po­mog­ne­te da ima­ju u vi­du vaš pri­rod­ni ri­tam u za­jed­nič­kom ži­vo­tu?

修業 – što se pre­vo­di kao „ve­žba­nje in­tu­i­tiv­ne mu­dro­sti”) ka­že: „U ja­pan­skom si­ste­mu vred­no­sti, na­čin na ko­ji se ne­što ra­di va­žni­ji je od ono­ga što se ra­di... Ja­pan­ci ve­ru­ju da što je te­že ne­što na­u­či­ti i što to za­hte­va ve­ći na­por, to su ta­ko ste­če­no zna­nje ili ve­šti­na dra­go­ce­ni­ji.”

Ka­da vas mo­ti­vi­še mi­sao o to­me da bu­de­te od­lič­ni, to je ve­o­ma dra­go­ce­no. To je ve­li­ka su­prot­nost te­žnji ka ilu­zi­ji sa­vr­šen­stva uz oče­ki­va­nje da će­mo ga „do­sti­ći”, is­cr­plju­ju­ći se dok ne­u­mor­no gu­ra­mo na­pred i na kra­ju se ra­zo­ča­ra­mo jer ci­lj ni­ka­da ni­je ni bio do­sti­žan. Ra­zli­ka u ra­zu­me­va­nju je ta­na­na, ali ra­zli­ka u is­ho­du je ne­mer­lji­va.

na­kon to­li­ko tre­ni­ra­nja, tvo­je te­lo zna šta da ra­di, ali tvoj um mu to ne do­pu­šta