Dijana Đelošević

je drugačiji svet, u koji nisam sasvim sigurna da mogu da se uklopim. Ili da to želim.

On je osvojio moje srce i ja sam, užasnuta, shvatila da ga nikada neću dobiti natrag.

. Po prvi put se pitam šta tražim ovde sa njim. Dođavola sve, ovde sam zato što me oduševljava. Uzbuđuje. Čini da se osećam živom u svetu u kom bih se inače osećala mrtvom.

stolicu kraj razgorele vatre. Ne mogu da vidim niti čujem

Žena nezavisnog uma predstavlja opasno stvorenje, slatka Elajza.“

Sada se još više ljutim na sebe što sam dopustila da osećam i sanjam o stvarima koje su toliko van mog domašaja.

„Ženo, jesi li poludela?“

Osvrnem se preko ramena. Vojvoda ispunjava vrata.

Vojvoda se nadvija kao crni oblak?

Sigurna sam da više nisam buduća nevesta grofa od Kornvola, nakon što sam ga tako temeljno posramila, tako da mogu da odem i svima učinim uslugu, jer izgleda da nisam dovoljno vešta u druženju. U stvari, nisam dovoljno vešta ni u čemu ovde.
Pijem šampanjac i odlazim do prozora, uzdišući dok gledam na trg. Ne mogu da odem. Nikada ne bih mogla da objasnim. Možda bih mogla da se pretvaram da sam bolesna. Uostalom, nisam sišla na ručak, ni na čaj, jer sam se kupala i, iskreno, izbegavala oca.
„Elajza?“
Ne mrdam, napeta, na zvuk tatinog glasa, a kako je prozor ispred mene, nemam gde da uteknem. Namestim osmeh i suočim se s njim, spremna na ozbiljnu kritiku. „Da, tata?“
Nekoliko trenutaka me posmatra u tišini, zbog čega se s nelagodom promeškoljim, i napokon mi dosadi ova užasna tišina i njegov nemi ispitivački pogled. „Tata, žao mi je, nisam htela da te posramim, ali…“
„Elajza, moja draga devojčice, razumeš da neke slobode koje su ti bile darivane pre našeg preseljenja u London, više ne mogu da postoje.“

Znam da to nije istina; otac se sasvim posvetio provodadžisanju i pre nego što smo stigli na Trg Belmor, a znam da priprema i mamu za ulogu koju će odigrati u Sunovratu Elajze Melrouz.