Emili Gifin

„I dalje ne moram“, rekla sam.

Mislim na sve njegove male izreke: „Nikada ne dobijaš drugu šansu da ostaviš prvi utisak“ i „Cilj života je život s ciljem“ i „Ko ne uspe da planira, planira da ne uspe“.

„Ti si nezavisna i jaka i tačno znaš ko si i šta želiš.“

„Hvala“, kažem, misleći da je to verovatno nešto najlepše što mi je iko ikada rekao. I bilo bi još lepše da je zaista istina.

On spada u onaj tip muža i oca za kakvog zamišljate da ćete se udati kada imate osam godina i verujete u srećan brak do kraja života. Ima tipične američke vrline, a i zgodan je, ali ne previše zgodan. Duhovit, ali ne pun sebe. Pametan i ambiciozan, ali sa jakim porodičnim vrednostima.

O, ne znam. Tu i tamo. Male probleme. Veće... Ali to je normalno u vezama. Kreću se u ciklusima. Zahtevaju mnogo truda i strpljenja i, bože, pažnje. Možda bi trebalo da Piter i ti odete na savetovanje. Možda će vam pomoći da povratite poverenje. Sve se svodi na pažnju... i komunikaciju.“

I sve brže. Ponekad izgubim predstavu o tome koje je godišnje doba – ili čak i godina. I zato moramo da iskoristimo sve što najbolje možemo. Naše izbore. Naše kratkotrajne zajedničke trenutke.“ Uzima vazduh, a onda polako izdiše. „Propustili smo mnogo dana i godina i sećanja sa njom. Ali možemo da je upoznamo sada. I možemo da je prigrlimo sada. I to ćemo i da uradimo.“