Migel de Servantes Saavedra

Ukratko, toliko je uronio u to svoje čitanje da su mu u čitanju prolazile noći od svetla do svetla, i dani od mraka do mraka, te mu se tako, od malo spavanja i mnogo čitanja, sasušio mozak i pamet je izgubio

Život tražim ja u smrti,

u bolesti tražim zdravlje,

zatvor mi slobodu daje,

i ćorsokak izlaz prti,

izdajnik za me odan je.

Sudba što mi, odranije,

dobro nikad dala nije

sa nebom se zaverila,

nemoguće mi odbila,

moguće od mene krije.

Gde si, gospo moja,

moj bol zar ne boli?

Ili ne zna gospa,

ili me ne voli.

jer bi istoričari trebalo, i morali bi, da budu tačni, istinoljubivi i nimalo pristrasni, tako da ih ni korist, ni strah, ni zloba, ni naklonost ne nateraju da skrenu s puta istine, čija je majka povest, suparnica vremena, zalog delanja, svedok onoga što je prošlo, uzor i nauk ovome sada, upozorenje za ono što će doći

Srećno je doba i vekovi srećni oni kojima su stari nadenuli ime zlatni, i to ne zato što se tada zlato, koje je u naše gvozdeno doba na tolikoj ceni, bez po muke nalazilo u ono srećno doba, nego zato što oni koji su tada živeli nisu znali za ove dve reči: tvoje i moje.

Neka se nose i te Basilijeve veštine! Čovek vredi onoliko koliko ima, a ima onoliko koliko vredi. Samo dve loze postoje na svetu, kako je govorila moja baba, a to su imati i nemati, mada se ona držala onih koji imaju; a u današnje vreme, gospodaru moj don Kihote, više se vodi računa o tome šta čovek ima nego šta zna: magarac pokriven zlatom izgleda lepše od konja pod samarom.

jer i siromahe, ako su vrli i razboriti, ima ko da prati, čini im čast i štiti ih, kao što bogatašima ima ko da se ulaguje i da ih sledi.

što je pošteno zasluženo, propašće, a što je nepošteno, propašće i to, i gazda mu.

„Go se rodih, go ostadoh: nit šta dobih, nit propadoh.“

pošto sam čuo da je ta žena što je zovu Sreća nekakva pijandura i prevrtljivica, i još je odozgo slepa, pa tako ne vidi šta radi, i ne zna ni koga obara ni koga uzdiže.