a roditelja dete nije samo osoba: dete je mesto, svojevrsna Narnija, nepregledno večno mesto gde sadašnjost koju živiš i prošlost koje se sećaš i budućnost za kojom žudiš postoje sve istovremeno. To možeš da vidiš kad god ga pogledaš: u slojevima na njegovom licu nalazi se beba koja je ono bilo i dete koje je postalo i odrasla osoba u koju će izrasti, i sve se to vidi istovremeno, poput trodimenzionalne slike. Da ti se zavrti u glavi. To je mesto u kome možeš da nađeš utočište, ako umeš da uđeš u njega. A svaki put kada ga napustiš, svaki put kada ti dete izađe iz vidnog polja, strahuješ da možda nikada više nećeš moći da se vratiš na to mesto.