Selest Ing

Za roditelja dete nije samo osoba: dete je mesto, svojevrsna Narnija, nepregledno večno mesto gde sadašnjost koju živiš i prošlost koje se sećaš i budućnost za kojom žudiš postoje sve istovremeno

a roditelja dete nije samo osoba: dete je mesto, svojevrsna Narnija, nepregledno večno mesto gde sadašnjost koju živiš i prošlost koje se sećaš i budućnost za kojom žudiš postoje sve istovremeno. To možeš da vidiš kad god ga pogledaš: u slojevima na njegovom licu nalazi se beba koja je ono bilo i dete koje je postalo i odrasla osoba u koju će izrasti, i sve se to vidi istovremeno, poput trodimenzionalne slike. Da ti se zavrti u glavi. To je mesto u kome možeš da nađeš utočište, ako umeš da uđeš u njega. A svaki put kada ga napustiš, svaki put kada ti dete izađe iz vidnog polja, strahuješ da možda nikada više nećeš moći da se vratiš na to mesto.

Tako je to, mislila je Mija za sebe, ali baš je teško. Povremeni zagrljaj, glava tek načas naslonjena na tvoje rame, kada zapravo više od svega želiš da ih priviješ uz sebe i držiš toliko čvrsto da se spojite i da se više nikada ne možete razdvojiti. Bilo je to kao da vežbaš da živiš samo od mirisa jabuke, kada uistinu želiš da je proždereš, da zariješ zube u nju i da je progutaš sa semenkama i srcem i svim ostalim.

kako je Izabela, najmlađe dete Ričardsonovih, konačno skrenula pameću i spalila kuću. Čitavog proleća govorkalo se o maloj Mirabel Mekalo – ili, u zavisnosti od toga na čijoj ste strani bili, Mej Ling Čau – a sada se, konačno, pojavilo nešto novo i uzbudljivo za raspravu.

Pravila koja su određivala u koje boje kuće mogu da se kreče, na primer. Korisna tabela dobijena od grada razvrstavala je svaku kuću kao kuću u tjudorskom, engleskom ili francuskom stilu i iznosila prikladne boje kako za arhitekte tako i za vlasnike kuća. Kuće „u engleskom stilu“ mogle su da se kreče samo škriljčanoplavom, mahovinastozelenom ili izvesnom nijansom žućkastosmeđe, kako bi se u svakoj ulici obezbedio estetski sklad; kuće u tjudorskom stilu iziskivale su određenu nijansu svetložute na malteru i određenu tamnomrku na drvnoj građi. U Šejker Hajtsu postojao je plan za sve.

Želela je da ima utisak kako njome čini nešto dobro.

Ali fotografije koje je zadržavala, i prodavala, bile su potresne.

Gledati kako Vorenove žive bilo je kao gledati mađioničarski trik, čudesno kao kada se prazna limenka od soka pretvori u srebrni krčag, ili kada se iz svilenog cilindra izvuče pita koja se puši. Ne, mislio je on: to je kao da gledaš kako Robinzon Kruso, kao kakvim čudom, ni iz čega stvara sredstva za život. Što je više vremena provodio s Mijom i Perl, to su ga više očaravale.

Njega je privlačio njihov lutalački, umetnički način života: Mudi je bio romantik u duši. Svakog polugodišta imao je natprosečan uspeh, ali, neopterećen praktičnim pojedinostima, sanjario je da napusti školu i putuje po zemlji u maniru Džeka Keruaka – ali da bude kantautor, a ne pesni

Imati tako dubok koren na jednom jedinom mestu, biti toliko temeljno uronjen u njega da je on procurio u svako vlakno tvog bića: nije to mogla da zamisli.