Delfin de Vigan

Da bismo živeli u društvu, zaključila sam, treba da se naoružamo rečima, treba bez ustezanja da ih gomilamo, težimo njihovoj što većoj raznovrsnosti, hvatamo njihove najtananije nijanse. Tako stečen vokabular stvara, malo-pomalo, debeo i vlaknast oklop, koji nam omogućava da čilo i samouvereno idemo kroz život.

Tako verovatno žive stari ljudi, nižući predostrožne i majušne korake, pokrete dovoljno spore da popune prazninu.

Uspeh neke knjige je slučajnost posle koje ne ostajemo nepovređeni, ali bi bilo nepristojno žaliti se zbog toga.

Zatim dolazi pisanje, ti meseci koji se provode za kompjuterom, u samoći, ta goloruka borba, u kojoj samo istrajnost donosi pobedu.

L. je za mene bila oličenje one tajanstvene kombinacije pokreta i raskoši.

Mislim da ljudi znaju kako je sve što pišemo donekle povezano s nama. Znaju da uvek postoji neka nit, motiv, nedostatak koji nas povezuje s tekstom. Ali oni nemaju ništa protiv da se to transponuje, sabije, izmesti, preobuče.

Moje knjige fikcije su isto onoliko lične, intimne, kao i druge. Ponekad moramo da se prerušimo kako bismo proučili neku temu.

U to vreme nisam imala nameru da bilo šta objavljujem, radila sam u firmi i nije mi bilo ni na kraj pameti da bi moj život jednoga dana mogao da krene u drugom pravcu, a ne da nastavi u onom koji sam nastojala da zacrtam i učvrstim; stalno sam se trudila da postavim svoj život na čvrste osnove ne bih li se zaštitila od same sebe i od svega što je bilo van mene.

U protivnom, tvoji likovi će biti poput papirnih maramica, baciće ih posle upotrebe u prvu kantu za đubre. I zaboraviće ih. Zato što od izmišljenih likova ne ostaje ništa ukoliko nemaju nikakve veze sa stvarnošću.“

Knjige su mi se nametale, o tome nije bilo rasprave, pregovora, to nije bio izbor, to je bio put i nije bilo drugog.