Delfin de Vigan

– imao je utisak da je lik u priči koja ne govori o stvarnim događajima,
već je izmišljena, kao u nekom romanu.

(Stiven King, Mizeri)

Da bismo živeli u društvu, zaključila sam, treba da se naoružamo rečima, treba bez ustezanja da ih gomilamo, težimo njihovoj što većoj raznovrsnosti, hvatamo njihove najtananije nijanse. Tako stečen vokabular stvara, malo-pomalo, debeo i vlaknast oklop, koji nam omogućava da čilo i samouvereno idemo kroz život.

Tako verovatno žive stari ljudi, nižući predostrožne i majušne korake, pokrete dovoljno spore da popune prazninu.

Palo mi je na pamet da joj navedem čuvenu rečenicu Žila Renara („kad istina pređe pet redova, to je roman“), ali nisam.

Uspeh neke knjige je slučajnost posle koje ne ostajemo nepovređeni, ali bi bilo nepristojno žaliti se zbog toga.

Zatim dolazi pisanje, ti meseci koji se provode za kompjuterom, u samoći, ta goloruka borba, u kojoj samo istrajnost donosi pobedu.

L. je za mene bila oličenje one tajanstvene kombinacije pokreta i raskoši.

Sve mi je teže padalo i samo držanje olovke

Danas znam da je sve to bio samo izgovor. Sve su to bile prazne priče.

Na početku sledeće književne sezone, već smo imale private jokes,