Silvija Plat

Dorin nije izustila ni reč, samo se igrala plutanim podmetačem za čaše i na kraju je pripalila cigaretu, međutim, čoveku to, izgleda, nije smetalo. Neprestano je piljio u nju, kao što svet pilji u velikog belog papagaja u zoološkom vrtu, čekajući da progovori kao čovek.

Samo što ja ničim nisam upravljala, čak ni samom sobom.

Sigurno postoji prilično stvari koje kupanje u vrućoj vodi neće izlečiti, ali ih ja ne znam mnogo.

Kad god sam tužna što ću umreti ili toliko nervozna da ne mogu da zaspim, ili zaljubljena u nekog koga neću videti nedelju dana, ja potonem do jedne određene tačke i onda kažem: „Okupaću se u vrućoj vodi.“

Nikad se toliko ne osećam kao prava ja kao u kadi sa vrelom vodom.

Ništa bolje ne sprijatelji ljude od zajedničkog povraćanja.

Prizvala sam svoj mali hor glasova.

Ester, zar te tvoj posao ne zanima?

Znaš, Ester, ti imaš savršenu osnovu za pravog neurotika.

Tako nećeš nikud stići, tako nećeš nikud stići, tako nećeš nikud stići.

Mislila sam da najlepša stvar na svetu mora biti senka, milion pokretnih oblika i ćorsokaka senki. Postojale su senke u fiokama komode i u plakarima i u koferima, i senka ispod kuća, drveća i stenja, i senka u dnu ljudskih očiju i osmeha, i senka, milje i milje i milje senke, na noćnoj strani Zemlje.

Međutim, kad je trebalo preći na stvar, koža mog doručja je izgledala tako bela i nezaštićena da nisam mogla da to učinim. Kao da ono što sam htela da ubijem nije bilo u toj koži ili u tankom plavom pulsu što je poskakivao pod mojim palcem, već negde drugde, dublje, potajnije i mnogo nepristupačnije.

Pekli smo viršle na javnim roštiljima na plaži, a posmatrajući vrlo pažljivo Džodi, Marka i Kala, uspela sam da svoju viršlu pečem tačno koliko treba i nisam je prepekla ili ispustila u vatru kao što sam se bojala da ću uraditi. Onda, kad niko nije gledao, zakopala sam je u pesak.