Silvija Plat

Bez obzira na to koliko klečiš i moliš se, još uvek moraš da jedeš triput dnevno i imaš neki posao i živiš u svetu.

Da mi je gospođa Ginija dala kartu za Evropu ili za krstarenje oko sveta, to za mene ne bi predstavljalo nikakvu razliku, jer gde god da sedim – na brodskoj palubi ili u otvorenom kafeu u Parizu ili u Bangkoku – sedeću pod istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu.

Samo što ja ničim nisam upravljala, čak ni samom sobom.

Sigurno postoji prilično stvari koje kupanje u vrućoj vodi neće izlečiti, ali ih ja ne znam mnogo.

Kad god sam tužna što ću umreti ili toliko nervozna da ne mogu da zaspim, ili zaljubljena u nekog koga neću videti nedelju dana, ja potonem do jedne određene tačke i onda kažem: „Okupaću se u vrućoj vodi.“

Nikad se toliko ne osećam kao prava ja kao u kadi sa vrelom vodom.

Ništa bolje ne sprijatelji ljude od zajedničkog povraćanja.

Rekla sam Dorin da neću ići na reviju ni na ručak ni na filmsku premijeru, ali da neću ni na Koni Ajlend, da ću ostati u krevetu. Kad je Dorin otišla, pitala sam se zašto više ne mogu da idem do kraja u onom što moram da učinim. Zbog toga sam bila tužna i umorna. Onda sam se pitala zašto ne mogu da idem do kraja u onom što ne bi trebalo da činim, kao Dorin, a od toga sam postala još tužnija i umornija.

Zvučalo je istinito i prepoznala sam tu istinu, kao što prepoznate neku neuglednu osobu koja vekovima visi kod vaših vrata i onda odjednom priđe i predstavi se kao vaš pravi otac i izgleda potpuno kao vi, te znate da vam je stvarno otac, a da je osoba koju ste celog života smatrali ocem – varalica.

„Ne dozvoli da te ovaj pokvareni grad dokusuri.“