Simonida Milojković

– A ko će tebe da oplače, Nina?

Pročulo se posle Markove smrti da je umro od droge pa su moji, brzo sabravši dva i dva, shvatili da sam i ja narkomanka.

Ovo je knjiga o ljudima koji su mislili da marihuana nije droga i koji su verovali da kokain ne stvara zavisnost.
Ovo je knjiga o ljubavi u doba kokaina.

– Želim da te vodim tamo gde te niko nikad nije vodio.

Morala sam da ga vidim, da ukradem bar malo njegove ljubavi, jednu jedinu nežnu reč, bar topao pogled.

Znaš li da se svaka želja kad-tad ispuni ako čovek nešto jako želi?

Znam.

Tata, tatice, kako ne razumeš, a lekar si. Raspadam se bez droge, kosti me bole, meso otpada sa njih. Pomozi mi.

Šta sledi nakon mržnje i osvete? Sreća? Radost? Spokoj? Mir?
Ne.
Nakon osvete sledi prezir. Prezir prema sebi.

– Živog sam te oplakala, Marko –

...Znam, tesna ti je obuća,
a čuda nisu moguća,
da me voliš verno, beskrajno.
I da imam dugi vek,
neću s drugom naći lek,
ostaću te željan zauvek.
Sve dok se srce priseća
svojih davnih nesreća,
ti si ona moja najveća.
A baš si mi se dopala,
od usana do stopala,
ej, srećo moja propala...