Ferenc Molnar

Срели су се овде, пред овом тужном кућом. Једнога је довело срце, другога савест.

Он је био дечак који је стално заборављао да се налази у опасности.

Бока и тумачио нешто тихо, озбиљно, како је он то имао обичај. Имао је четрнаест година и на лицу му је било мало трагова мужевности. Али чим би отворио уста, добио би неколико година. Глас му је био дубок, благ и озбиљан. А и оно што је рекао било је као и његов глас. Ретко је говорио глупости. У мање свађе се није мешао, чак се повлачио и онда ако би га позвали за судију. Он је већ научио да после пресуде једна странка увек оде са горчином, и ту горчину осећа према судији увек. Али када би опасност већ завладала и свађа дошла дотле да је готово било потребно посредовање професора, интервенисао је Бока – да мири. А на онога који мири не срди се ниједна страна. Једном речју, Бока je изгледао паметан дечак и упутио се да ако не постане у животу баш нешто велико, постане свакако поштен човек.

Један је био јаки Чонакош, а други мали Немечек.

У музеју су јуче опет направили ајнштанд
6
!

– Ко?

– Па Пастори. Два Пастора.

На то настаде велика тишина.

Али треба знати шта је то ајнштанд. То је нарочита реч пештанске деце. Када неки јачи дечко види слабијег од себе где се игра кликера или рошчића, па хоће од њега да узме играчку, онда само каже: ајнштанд. Та ружна немачка реч значи да јаки дечко прогласи кликере за ратни плен, а ко се усуди да се успротиви, против њега ће употребити силу. „Ајнштанд“ је, дакле, и објава рата.

Мали Немечек се узрујао осетивши да је постао средиште важне ствари. То се њему ретко дешавало. Немечек ни за кога није значио ништа. Није делио ни множио, као један у математици. Нико се није бринуо за њега. Био је безначајан мршав дечко, слабашан дечак. И ваљда га је баш то чинило погодним за жртву. Почео је причати, и дечаци збише главе.

када и Бока каже да ће нешто бити, онда ће одиста бити нешто!

ви који не живите стешњени између великих кућа, ви и не знате шта значи за пештанску децу један празан плац! То је равница, поље пештанске деце. Он значи за њих бескрајност и слободу. Једно парченце земље коју с једне стране граничи нахерена тараба, а са осталих се пружају према небу високи зидови кућа. Сада већ и на градилишту Павлове улице суморно стоји велика четвороспратна кућа, пуна кирајџија

Био је то леп, плећат, смеђ дечак, и сјајно му је пристајала широка црвена кошуља. То је давало некакву ратоборност његовој појави. Било је нечег „гарибалдијевског“ у оној црвеној кошуљи.

Четири ударца био је знак