Dragan Velikić

Priča o neispravnom liftu ocrtava geografske koordinate, smešta nas odmah u prostore velikih kvarova, nenadoknadivih šteta, večnih gubitaka, stalnih nesporazuma i povremenih katastrofa.

meri se uspehom i novcem smisao života, već pitanjem da li ti je dobro u koži u kojoj jesi.

meri se uspehom i novcem smisao života, već pitanjem da li ti je dobro u koži u kojoj jesi.

Ne meri se uspehom i novcem smisao života, već pitanjem da li ti je dobro u koži u kojoj jesi.

Ne meri se uspehom i novcem smisao života, već pitanjem da li ti je dobro u koži u kojoj jesi.

Na primer, patriotizam. Licemeri i zlikovci ne ispuštaju iz usta domovinu. Zašto? Pa zato što je domovina nepresušni izvor prihoda. Sistem se zasniva na nakotu. Ti bednici su vezivno tkivo svake institucije, stranke, države.

uoči primirja. Što više žrtava, to više žetona na zelenim stolovima mirovnih konferencija. Zato se zaraćene strane u balkanskom paklu nisu libile da proizvode vlastite žrtve.

Isti su ljudi u čijim se glavama takve ideje rađaju! Jedino se po sponzorima razlikuju.

Međutim, problem su oni koji ne pristaju na manipulaciju, ne prihvataju podelu na dobre i loše momke, i tako kvare prećutni sporazum po kojem se izbegava sve ono što briše granicu između krajnosti. Jer, da bi svet u kojem je profit vrhunsko božanstvo uopšte opstao, potreban je konstantni pogon rata. Samo rat obezbeđuje nove cikluse, daje zamah nauci i tehnologiji, oživljava industriju, podstiče ubrzanu potrošnju, svejedno da li su to oružje, lekovi ili novine. Jedini uslov je da uvek postoje Mi i Oni. I da bude što manje onih koji bi da opstanu između, u bezdanu granice.

Da bi Mi i Oni mogli da opstanu, potrebni su posrednici, samoproglašeni portparoli žrtava ratnog pakla, koji će svedočiti onako kako to od njih budu tražili njihovi nalogodavci. To je posao za profesionalne mirovnjake, za ljude od pera, za pesnike i publiciste, za putujući teatar parazita koji se hrani žrtvama. Oni se obraćaju malim običnim ljudima, onima

Nemoralno je letovati na grčkim ostrvima a ne znati barem jednu antičku dramu. Kako se može putovati Španijom bez svesti da je Andaluzijom nekada jezdio Vitez tužnog lika i njegov sluga Sančo Pansa. Hoćeš u London? Prvo da čujemo barem jedan Šekspirov stih. Može i Džon Don.

Dar nije ništa drugo do urođeni instinkt da se pod maskom sporednog prepozna suština.

Rođeni enciklopedista. Pamtila je hrpe banalnih detalja. Slavila je svakodnevicu. Ne postoje prioriteti, sve je podjednako važno.