Alisa Palombo

I važne su bile reči koje mi je šaputao na uvo: da je moj i da sam njegova, da me nikad neće povrediti, da ću s njim biti bezbedna, uvek. Da me voli. I verovala sam u njegove reči kao što ostali veruju u Boga – u nadi da će me upravo one spasti.

Sačuvaj me, Bože, i device Marijo, pomislila sam osećajući ledenu jezu kao da sam ugledala avet. Rodila sam svoju sliku i priliku.

Na kraju krajeva, ko beleži grehove i vrline, Bog ili čovek? Možda je ljubav najsvetija od svega, svetija i od Boga i od čoveka.

„Mislim da ljudi koje volimo izazivaju takve silovite promene u našim osećanjima jer smo pred njima ranjivi. Kad nekog voliš, daješ mu moć nad sobom, pa nas uglavnom strah navodi da se ljutimo, kao što ponekad činimo – strah da će voljena osoba, svesno ili ne, zloupotrebiti moć koju smo joj dali.“

li to naprosto bila luckasta, romantična misao zaljubljene devojke? Ili sam možda tada znala ono što sam otad zaboravila: da vredi platiti svaku cenu da se voli i bude voljen, da se bira i bude izabran, da se ljubav vodi s jedinom osobom na svetu koju čovek želi i da se deo te osobe zauvek nosi u sebi?

li to naprosto bila luckasta, romantična misao zaljubljene devojke? Ili sam možda tada znala ono što sam otad zaboravila: da vredi platiti svaku cenu da se voli i bude voljen, da se bira i bude izabran, da se ljubav vodi s jedinom osobom na svetu koju čovek želi i da se deo te osobe zauvek nosi u sebi?