Piter Frankopan

„U razgovoru s njim zaključio sam da nije reč o praznom, nego o neiskorišćenom mozgu.“

Dok su se suparnici sukobljavali, istorija je preoblikovana da naglasi događaje, teme i ideje koji se mogu iskoristiti u ideološkim

se tiče politike u Aziji, napisao je lord Elenboro, istaknuti član vlade vojvode od Velingtona u trećoj deceniji devetnaestog veka, britanska uloga je jednostavna: „Ograničiti moć Rusije.“

Lorda Palmerstona, ministra inostranih poslova, ovaj razvoj događaja je uznemirio. „Rusija i Persija izvode smicalice u Avganistanu“, napisao je u proleće 1838, mada je i dalje verovao da će se sve povoljno razrešiti.

Britanija bi trebalo ili da se proširi u Mesopotamiju i stvori snažno branjenu granicu prema zapadu ili da pošalje velike snage iz Indije da napadnu Ruse na Kavkazu.

Kao što se lord Palmerston izrazio dok su neprijateljstva besnela, „glavni i stvarni cilj rata jeste obuzdavanje agresivnih ambicija Rusije“. Ovaj neupadljivi rat na Krimu i Azovskom moru s povremenim provalama drugde – na Kavkazu i na Dunavu, recimo – vodio se zbog daleko značajnijeg plena nego što se na prvi pogled činilo. Čak i harizmatični i ugledni britanski ministar inostranih poslova otišao je toliko daleko da svojim kolegama u kabinetu predstavi zvanični plan rasparčavanja Rusije: jedini način za obuzdavanje Rusije, a samim tim i za zaštitu britanskih interesa u Indiji, jeste predavanje vlasti nad Krimom i čitavim Kavkazom Osmanskom carstvu.44 Iako ovaj veličanstveni plan nije odmakao dalje od stola, snažno je govorio o tome koliki je problem po mišljenju britanskih zvaničnika postalo jačanje Rusije.

Neki su se zgražavali nad englesko-francuskom invazijom. Pišući opširno i besno o toku rata, Karl Marks je pronašao delotvoran materijal na osnovu kog je razvio ideje o razornom uticaju imperijalizma koje je predstavio javnosti u Komunističkom manifestu nekoliko godina kasnije. Marks je podrobno dokumentovao povećanja budžeta kopnene vojske i ratne mornarice i za Njujork tribjun pisao komentare u kojima je žestoko napadao licemerje onih koji su uvukli Zapad u rat. Jedva je skrivao radost kad je lord Aberdin morao da podnese ostavku na položaj premijera suočen s opštim razočaranjem zbog teških gubitaka pretrpljenih u Rusiji. Cene u Londonu su skakale i izazivale nezadovoljstvo, pa je Marksu bilo očigledno da britansku imperijalističku politiku diktira malobrojna elita na račun naroda. Komunizam nije nastao zbog Krimskog rata, ali taj rat svakako ga je zaoštrio.

Umesto da Rusiju zatvore u bocu, Britanci su pomogli duhu da pobegne iz boce.

Vlast je bila toliko uznemirena da je vicekralj Indije, lord Luton, naredio ne jednu nego dve invazije na Avganistan 1878–1880. i na presto u Kabulu postavio marionetu.

Velika Britanija nije mogla sebi da priušti da se odupre onome što se otvoreno nazivalo „pretećim napredovanjem Rusije“; bila su neophodna duga rešenja za sprečavanje pogoršanja situacije. Možda je, pisalo je u jednom dokumentu Vojne obaveštajne službe, došao trenutak za dogovor s Nemačkom kako bi se pažnja Rusije skrenula na nešto drugo?