Miroslav Antić

Доиста верујем, да друга љубав не сме да буде друга. Мора да се избрише све што је пре ње било, као да се никада није волело ни сањало, и да све почне из почетка.

Друга љубав, ако је права, мора бити прва љубав.

Говорим вам то врло трезвено. Много пута смо кратковиди на разне начине. То није посао за очног лекара. То је више питање човекове душе.

Послушај ме,

добра жено:

у бесвести свога бола

веруј,

веруј у лаж ову

полуделу од чезнућа.

Окотиће Војводина

ишибана,

модра,

гола,

бес дивљака из трбуха

посрнулих ниских кућа.

И устаће сви сироти

живот гњили да освете.

Да над собом никад више

не грцају,

не бугаре.

Роди дете.

Спремај дете.

Страшном мржњом доји дете.

Не мирише залуд небо

у даљини на пожаре.

Ухапсио сам себе својим сопственим животом.

Сва срећа што сам једини на овом свету. Што су сви остали слободни.

Ја сам тај што ноћу, кад и не знаш,

на твој јастук и у твоју косу

спушта милијарду милијарди

мокрих и недодирнутих пољубаца.

Треба да се живи за све оне

што су мртви.

Треба да се живи за све оне

што ће да се роде.

Треба да се живи због свих жртви.

Бивших и будућих жртви.

Треба да се живи у име сећања.

И слободе.

Треба умети бити заљубљен у свој град. Треба га знати волети. То се најбоље догоди човеку кад се мало одмакне, кад га притисне нека носталгија, кад је далеко.

Много пута смо кратковиди на разне начине. То није посао за очног лекара. То је више питање човекове душе.

Зар мислиш да сте ви на земљи сами створили боје, укус априла, мирис сна?

„Поезија“, каже ми, „то је нешто измишљено. Песник је свако. Изиђите на улицу. Сваког тренутка тамо неко носи по једну песму у себи. Живот је кратак да све то запишемо…“