Vilijam Stajron

Naša je sreća toliko preobilna da može da nas uguši.

U raspravi, pogotovo kad je prepirka vatrena i puna snažnih osećanja i bremenita zlovoljom, oduvek sam bio najslabiji borac. Glas mi puca, postaje kreštav; znojim se. Dobijem bljutav polukez na licu. Još gore, misli mi blude a onda uzleću dok mi logika, koje pod mirnijim okolnostima imam u pristojnoj meri, napušta mozak kao nezahvalno dete.

U životu ima retkih trenutaka kada žestina neke zakopane emocije koju neko oseća prema nekom drugom – potisnuta pizma ili neobuzdana ljubav – izbije na površinu svesti s neposrednom jasnoćom; katkad to liči na telesnu kataklizmu, zauvek nezaboravnu.