Džejson Fang

Opstanak naše vrste uvek je zavisio od toga da se jede dovoljno i da se ne jede previše – a ne da se jede samo zato što nam je hrana dostupna.

Kad se hrana obrađuje u fabrikama, ona ostaje bez mnogih prirodno hranljivih materija, uključujući protein, mast i vlakno. Ovim se zaobilaze prirodni mehanizmi sitosti u telu. Bez masti i proteina, hormoni sitosti peptid YY i holecistokinin se ne aktiviraju, stoga ne mogu da nam signaliziraju da smo siti. Bez mase koju nam obezbeđuje vlakno, naši receptori rastegljivosti u stomaku ne umeju da reaguju. U suštini, sve što je ostalo jesu prerađeni ugljeni hidrati (glukoza) i šećer, koji navode pankreas da luči ogromne količine insulina i da taj šećer skladišti kao mast. Šećer u krvi zatim naglo pada, a telo žudi za još šećera. Ciklus se ponavlja.

Većinu vremena provodim dajući savete pacijentima kako da na drugačiji način iskuse opuštanje i sreću tj. da osete pravu nagradu, koja ne zavisi od hrane. Koristimo dve strategije koje pomažu da se ovaj ciklus prekine. Prvo, umesto šećera koristimo mast svaki put kad osetimo žudnju. Mast obaveštava mozak da smo dobri i siti, i da može da isključi apetit. Drugo, gladujemo. Gladovanje na sličan način pomaže u regulisanju hormona te ponovo imamo kontrolu nad apetitom, ali nam ono istovremeno pruža i slobodu. Pacijenti ističu slobodu na prvom mestu među dobrobitima gladovanja.