Vesna Stanišić

Tako to biva sa ratovima. Oni traju mnogo duže od datuma na mirovnim sporazumima.

Teško je staloženo i sa razumevanjem prihvatiti situaciju u kojoj čovek ne samo što nema podršku svojih najbližih, nego mu upravo od njih preti najveća opasnost.

čovek se uvek najviše plaši onoga o čemu najmanje zna.

Nesreća uvek ima potrebu za osvetom, a kada su glavni krivci daleko, sveti se onima koji su pri ruci, koliko god oni nevini bili.

Ponekad je i imitacija života bolja nego život bez smisla.

Učenje novog jezika i prihvatanje njegovog duha je nadgradnja sopstvenog identiteta još jednim.

Otud bi balkanski promoteri zla, netrpeljivosti i podela – a tih je promotera i danas više nego što bi ih smelo biti – najviše voleli da smo mi koji govorimo pristojnim jezikom, sa obostranim razumevanjem, izumrli do poslednjeg. Jer dok postojimo mi, postoji jezik suživota i tolerancije, jezik koji podstiče na plemenitost, koji čoveka čini boljim, pametnijim i harmoničnijim.

Nesreća uvek odredi naš put. Ili zauvek postanemo zli ljudi koji mrze ili pobedimo mržnju pa postanemo samo ljudi. Pritom je lako verovati u zlo, a teško je verovati u primere ljudske snage, u blistavost čovekovog srca.

Svi smo mi, najzad, jednostavni ljudi komplikovane boli. To je bol koja nam smeta da dišemo, guši nas, razara – a istovremeno nam daje snagu da nastavimo sa časnim ponašanjem, da budemo, zapravo, još časniji nego ranije.

učinili smo svet za jednu česticu boljim. A to je sve što čovek može u životu da uradi, to je najdalje dokle može da stigne. Ta čestica je nevidljivo, ali istinsko slavlje ljudskog postojanja, ona čini razliku između smisla i besmisla, ona je razlog da se podigne čaša i da se nazdravi.