U detinjstvu sam najviše voleo filmove koje sam zvao šampanjac komedije. Obožavao sam priče koje su se dešavale u luksuznim stanovima u koje se ulazilo pravo iz lifta, gde se moglo čuti otvaranje šampanjca a uglađeni muškarci koji su vodili duhovite razgovore udvarali su se prelepim ženama koje su lenčarile po kući u nečemu što bi se danas moglo obući za venčanje u Bakingemskoj palati.
To su bili veliki stanovi, obično dupleksi u kojima je preovlađivao beli enterijer. Na ulazu, vlasnik ili njegov gost bi se skoro uvek uputio pravo do omanjeg, praktičnog bara gde bi sipao piće iz kristalne flaše. Svi su pili sve vreme i niko nije povraćao. I niko nije imao rak, u stanu nije ništa curilo a kad bi telefon zazvonio usred noći, stanari s visokih spratova na Park ili Petoj aveniji nisu morali da se, poput moje majke, izvlače iz kreveta i u mraku kolenima udaraju u nameštaj i pipajući traže jedan jedini crni aparat da bi možda saznali da je neki rođak upravo preminuo. Ne. Hepbern, Trejsi, Keri Grant ili Mirna Loj bi samo pružili ruku i podigli slušalicu koja se nalazila na noćnom stočiću nekoliko centimetara udaljenom od kreveta. Telefon je obično bio beo a vesti nisu bile ni o kakvoj metastazi niti o koronarnoj trombozi od dugogodišnjeg konzumiranja smrtonosnih goveđih grudi, već pre neka rešiva zavrzlama poput, „šta? Kako to misliš da nismo zakonski venčani!?“