Vudi Alen

stvarnosti se ni u snovima nikad ne bih usudio da pomislim da bih toj zanosnoj lepotici mogao da budem privlačan na bilo koji način. Na kraju krajeva, bila je mlada i verovatno je volela rok zvezde, drogu i diskoteke do kasno u noć, dok sam ja više voleo da provodim večeri kod kuće uz šolju čaja i holandski dvopek, i analiziram sonete Henrija Hauarda, grofa od Sarija.

Znam o čemu sad razmišljate: kakva sam ja budala? S obzirom na profil ličnosti koji sam vam upravo opisao, zašto se nisam izvukao, isfolirao da sam umro i počeo život iz početka s manje potencijala za emocionalnu katastrofu? Nemam odgovor na to pitanje. Samo znam da je šarmantna osoba s krupnim plavim očima uvek mogla da pokrene hiljadu brodova.

Celokupna scena se promenila i sve one osobe koje sam hteo da impresioniram kad sam bio mlad nestale su u tom nekom ambisu.

To je bio još jedan moj film čiji sam zaplet protkao magijom. Pre mnogo godina jedna pronicljiva kritičarka napisala je knjigu o motivu magije koji se ponavlja u mojim filmovima. Istorija je potvrdila njena zapažanja. Čini mi se da se jedina nada za ljudski rod krije u magiji.

A kako sam ja sve to podneo? I zašto sam retko davao izjave ili sam delovao isuviše uzrujano kad su me napadali? Pa, s obzirom na zlonameran haos koji vlada u besmislenom univerzumu, šta je jedna mala lažna tvrdnja u svetlu svih dešavanja? Drugo, kad ste mizantrop, to ima i svojih prednosti – nikad ne možete da se razočarate u ljude.

Pažljivo planirane demonstracije kojima bi mi stotine građana pružile podršku nisu se održale zbog toga što je taj dan bilo divno vreme za odlazak na plažu.

Uvek me je privlačilo sve što je iziskivalo samoću, kao što je vežbanje mađioničarskih trikova, sviranje saksofona ili pisanje, pošto tako nisam morao da dolazim u kontakt s drugim ljudima koji mi se nisu sviđali ili kojima nisam verovao ni iz kakvog objašnjivog razloga. Kažem „ni iz kakvog razloga“ jer potičem iz velike, brižne porodice u kojoj su svi uvek bili fini prema meni. Kao da sam bio rođeni gad.

Osim toga – ne stidim se da priznam – nisam voleo da čitam. Za razliku od moje sestre koja je uživala u tome, ja sam bio lenjivac koga nije nimalo privlačilo da otvori knjigu. A i zašto bi? Radio i filmovi su bili mnogo uzbudljiviji. Bili su manje zahtevni a slikovitiji. U školi nisu nikad znali kako da vam približe knjigu i nauče vas da uživate u njoj.

U svakom slučaju, nisam ništa čitao sve do pred kraj srednje škole kad su mi hormoni proradili i kad sam počeo da primećujem one devojke s dugom, ravnom kosom koje nisu koristile karmin, malo su se šminkale, nosile su crne rolke, suknje i crne najlonke i velike kožne tašne u kojima su imale primerak Metamorfoze na čijim marginama su pisale beleške poput „da, potpuno tačno“ ili „potražiti Kjerkegora“. Kakva god da je nerazumna senzualnost bila posredi, takve devojke su osvajale moje srce i kad bih ih pozvao da izađemo i pitao da li su za bioskop ili bejzbol utakmicu, one su bile više raspoložene da slušaju Segoviju ili pogledaju Joneskov komad na „of Brodveju“. Uvek bi zavladala duga, neprijatna tišina pre nego što bih odgovorio „Hajde, javiću ti se“, a potom bih požurio da saznam ko su Segovija i Jonesko. Pošteno je reći da te devojke nisu jedva čekale sledeći broj Kapetana Amerike pa ni sledećeg Mikija Spilejna, jedinog pesnika koga sam znao da citiram.

Međutim, iako sam veoma voleo svoje roditelje, bio sam svestan da su to dva teška amatera koja nisu imala smisla za odgajanje dece i da su njihove crne slutnje idiotske i prazne, što se ispostavilo kao tačno.