Marko Vidojković

Uočavam brojčanu dominaciju plastificiranih ženskih monstruma. Na sve strane bauljaju napumpana poluotvorena usta debila i pitam se dokle li će trajati taj ogavni trend, pošto negativno utiče na broj riba koje mi se dopadaju.

Ako nešto mrzim, to su preletači koji su se savijanjem kičme, drukanjem i izdajom ispentrali na sam vrh cirkuske trupe koja vodi državu.

Ubica – jer je i njegov privatni lekar ubica. Ubica – zato što svojim TV programom ubija ono malo mozga što je ostalo ovom beskrajno glupom narodu, a pre svega Ubica, jer ubija koliko smara tokom razgovora.

Ubicu su u dnevniku na njegovoj televiziji jednom prilikom, kao slučajno, potpisali sa „predsednik Srbije“,

Uključujem blinkere i sirenu, kao neku vrstu lične parade kroz svet mrtvih. Gazim gas do daske.

Tri čoveka nisu bila zajedno, već su sedeli svaki na po jednom duplom sedištu, što nije bio slučaj sa dve devojke koje su sedele jedna pored druge i razgovarale. U stvari, jedna je govorila, a druga trpela.

Pocepane pankerske gaće, pocepane pankerske farmerke i pocepane pankerske majice bacio sam u đubre. Devojke su izašle na sledećoj stanici ne udostojivši me pogleda, iako sam iz sve snage bacao farove. Farovi su bili prašnjavi.

Zemlji u kojoj nema pankera nešto ozbiljno fali. A pankera više nije bilo. Metalaca više nije bilo

U stanju potpunog pijanstva neke zamršene životne enigme izgledaju sasvim jednostavno. U jednoj sekundi stvore se odgovori na sva pitanja i nađu rešenja svih problema.

Treba češće piti, jer se tu nalaze svi odgovori.