Marko Vidojković

Uočavam brojčanu dominaciju plastificiranih ženskih monstruma. Na sve strane bauljaju napumpana poluotvorena usta debila i pitam se dokle li će trajati taj ogavni trend, pošto negativno utiče na broj riba koje mi se dopadaju.

Ako nešto mrzim, to su preletači koji su se savijanjem kičme, drukanjem i izdajom ispentrali na sam vrh cirkuske trupe koja vodi državu.

Ubica – jer je i njegov privatni lekar ubica. Ubica – zato što svojim TV programom ubija ono malo mozga što je ostalo ovom beskrajno glupom narodu, a pre svega Ubica, jer ubija koliko smara tokom razgovora.

Ubicu su u dnevniku na njegovoj televiziji jednom prilikom, kao slučajno, potpisali sa „predsednik Srbije“,

Uključujem blinkere i sirenu, kao neku vrstu lične parade kroz svet mrtvih. Gazim gas do daske.

Tri čoveka nisu bila zajedno, već su sedeli svaki na po jednom duplom sedištu, što nije bio slučaj sa dve devojke koje su sedele jedna pored druge i razgovarale. U stvari, jedna je govorila, a druga trpela.

Devojke su izašle na sledećoj stanici ne udostojivši me pogleda, iako sam iz sve snage bacao farove. Farovi su bili prašnjavi.

U stvari, sve u životu je tako. Sve dođe i ode, pa onda dođe nešto drugo i ode, i tako je sve dok ne crkneš.

Oko nas su bili pokošeni travnjaci, auto-putevi, traktori, kamioni, kućice, zgrade, nadvožnjaci i, dok si rekao keks, mi smo bili već sasvim blizu tla, da bismo ga sledećeg trenutka i dotakli, posle čega je avion počeo da koči.

Pošto niko nije prilazio kupatilu, odlučio sam da na istoj poziciji sačekam novi nalet sreće. Bolje među govnima, nego među ljudima.