Robert Džordan

Uz vrisku, uz urlanje, Troloci su udarali o crnilo što je ključalo oko njih, čupali ga da se oslobode dok ih je sve više obuhvatalo, sve dublje, sve dok nije ostala samo jedna čupava ruka, u paničnom grču, i na kraju ništa do tame, ispupčene, podnadule, u potrazi za nečim.

Beži kada moraš, bori se kada si prisiljen, odmaraj se kada možeš.“

Stranci su često govorili kako je tvrdoglavost glavna osobina stanovnika ovog mesta, čak su tvrdili kako bi ljudi iz Dve Reke mogli da daju lekcije magarcima i da podučavaju kamenje.

„Briga i dug život idu zajedno, kovaču.“

Ako se rukuješ sa čovekom iz Tarenske Skele, govorili su ljudi, obavezno prebroj prste posle toga

Prihvati život onakav kakav jeste. Beži kada moraš, bori se kada si prisiljen, odmaraj se kada možeš.“

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo.

Ako paziš previše na vuka“, promrmljala je, „miš će te ujesti za nogu.

Prihvati život onakav kakav jeste. Beži kada moraš, bori se kada si prisiljen, odmaraj se kada možeš.

„Kako se Točak vremena okreće“, rekla je gotovo za sebe, zamišljenog pogleda, „mesta menjaju svoja imena. Ljudi menjaju i imena i lica. Različita lica, ali uvek isti čovek. A opet, niko ne zna Veliku šaru koju Točak tka, ili čak Šaru jednog Doba. Možemo samo da posmatramo i učimo, i da se nadamo.“